Zbogom pameti - znanje i tržište
Iako kod nas suštinske i podsticajne zabrinutosti nema, i dalje se oseća velika kriza i nemoć pred reformom obrazovanja. To je zapravo najozbiljniji i najzahtevniji deo društvene reforme. On zahteva jasnu političku viziju i ozbiljna stručna znanja, proučeno međunarodno iskustvo, te razumevanje i prihvatanje pravca preobražaja u glavama velikog broja nosilaca promene.
S druge strane, mora se uvažiti pojava privatnih škola i obrazovnog preduzetništva. Tržišne zakonitosti drugačije usmeravaju interese onih koji ulažu svoja sredstva i koji su shvatili da je pijaca "znanstvene magle" najprofitabilnija u ovom trenutku. Najvažnije pitanje u ovom trenutku je kako održati autonomnost socijalne funkcije obrazovnih ciljeva i koja sredstva i mehanizmi su potrebni da se ti ciljevi zadrže u službi ubrzanog društvenog razvoja, a ne podrede sebičnim interesima novokomponovanih bogataša ili korumpiranih mreža pojedinaca na istaknutim mestima.
Nastavni proces može se ne samo ovako "spolja", već i iznutra sagledavati i razumeti u velikoj meri kao nesvrhovit. Mora se priznati da je u izmenjenim tehnološkim uslovima kompetentnost učenika i studenata porasla, pre svega kada je reč o digitalnoj pismenosti i medijskoj kulturi. Dostupnost informacija omogućila im je bolju kompetentnost od nemotivisanih i "odustalih" profesora koji im predaju, pa to deluje subverzivno na nastavu. Prećutno se odvija proces proizvodnje jalovine, svojevrsni oblik zavere protiv učenosti, jer i jednima i drugima odgovara manje angažovanje i simuliranje transfera znanja. Svetska berza vrednosti je neumoljiva. Lako se može dokonati koliko je pogubno visoka cena proizvodnje te jalovine. Ona ucrtava naš trag u duhovnoj istoriji i ekonomskoj geografiji, određujući gde smo i među drugima i sami sa sobom.
Buduća tržišna pozicija Srbije zavisi upravo od njene sposobnosti da proizvede tvorce kvalitetnih znanja, kreativnu inteligenciju i efikasnu upravljačku elitu, koja uvećava društveni kapital i unapređuje međunarodni ugled plasmanom i razmenom novostvorenih vrednosti. Ne postiže se veliki ugled u svetu i obećavajuća razvojna pozicija ukoliko se vrši rasprodaja svekolikog društvenog bogatstva, ako se izvozi voda, ruda, sirovina, poneka usluga i malo nekvalitetnih gotovih proizvoda, već ako proizvodnju štiti kordon amblematičnih, brendiranih, reprezentativnih i specifičnih znanja. To su ona znanja koja i malim i nedovoljno razvijenim zemljama otvaraju prostor za ekonomsku utakmicu i pokretljivost. Nije im, svakako, naklonjeno globalno tržište, ali tržišne niše dostižne su i dostupne za njihove sofisticirane, posebne i samim tim konkurentne industrijske proizvode, a još više za proizvode kulturne industrije, odnosno kreativna dostignuća ekonomije znanja.
Takvo doktrinarno usmerenje sugeriše da možda najznačajniji deo podrške reformi i razvoju obrazovanja jeste oblikovanje, vremenu prilagođenog, informacionog sistema. Upravljanje informacijama, odnosno znanjem, pretpostavlja i promišljanje budućih društvenih zadataka knjige, izdavaštva i bibliotekarstva. Njihove uloge u arhitekturi prenošenja znanja u informatičkom okruženju mogu se i moraju sagledavati kao neizostavni oblici multimedijskog suživota.
S obzirom na činjenicu da se odgovornost za rezultat učenja prenosi na onog ko uči, jasno je da sve više ulazimo u društvo koje mora neprestano da uči nezavisno od starosnog doba u kome se nalazi. Učenje, za razliku od dosadašnje paradigme obučavanja, što znači pasivnog oblika transfera znanja, istovremeno je i sredstvo i cilj u razvoju celovitog samostalnog obrazovanja. Ono podrazumeva veoma odgovorno oblikovane najkvalitetnije udžbenike i izvore informacija za koje se programirano zalaže mreža nadležnih obrazovnih institucija. Ukoliko imamo kvalitetan obrazovni materijal koji daje čvrste temelje, onda nijedna obrazovna institucija, bilo da je u javnom ili privatnom vlasništvu, neće ostati uskraćena za mogućnost čvrstih oslonaca u nastavi i dobar rezultat učenja.
Transformisana u informacioni centar, i biblioteka postaje izuzetno važan deo svake obrazovne institucije. Sasvim je svejedno na kom mediju je zapisana informacija, važno je da se u biblioteci može preuzeti i koristiti u nastavnu ili istraživačku svrhu. Univerzitetska i školska biblioteka na izvestan način preuzimaju i urednički, što znači i izdavački posao.
Neke od zapadnih zemalja već su se odrekle štampanja ne samo univerzitetskih već i srednjoškolskih ubženika i priručnika kao skupog, zastarelog i neproduktivnog oblika distribucije znanja. Škole na svojim sajtovima daju određeni materijal, a sa već razvijenim sistemom štampe po narudžbini (print on demand) učenici kod kuće preuzimaju materijal koji se neprekidno ažurira. Komunikacija s profesorom ne prekida se po izlasku iz škole, već se nastavlja elektronskom poštom.
Kada učenici započnu borbu za što više znanja, kada od nastavnika neprekidno traže dodatne informacije i mentorsko vođenje kroz čestar nepotrebnih informacija, kada odbiju da se muče s očajnim knjigama svojih predavača koje su prinudno kupovali, kada se prema evropskom prostoru ponašaju kao prema svom polju kreativnosti - znaćemo da su na dobrom putu i da su izgradili svoju odgovornost prema sopstvenoj i našoj zajedničkoj budućnosti.
DANAS, petak, 15. decembar 2006.