Blokada nikad dosta

Ma kako to zvučalo, Studentski protest se polako bliži svom prvom rođendanu. Za to vreme napravili smo četiri blokade, gomilu šetnji, uličnih protestnih žurki, akcija i polako stvaramo tradiciju direktne demokratije. Ali, nažalost sede glavešine Univerziteta u Beogradu imaju neki čudan sado-mazo poriv da kada studenti ukažu na problem i naprave protest, ne pokušaju da reše taj problem. Naprotiv, mučeći i sebe i nas, smišljaju sulude načine da prikažu pobunjene studente kao univerzitetskog neprijatelja broj jedan. Verovatno najluđi metod odbrane je vešto balansiranje dokumentima, koji su uglavnom kontradiktorni sa nekim drugim dokumentima ili propisima koje uprava Univerziteta takođe koristi kao deo svoje argumentacije. Koješta se usvaja kako se kome ćefne. Zakon se nekad primenjuje, a nekad ne.

Jedan od tih taktičkih poteza uprave Univerziteta bilo je i zakazivanje sednice Senata na kojoj bi se raspravljalo o kriterijumima za određivanje školarina za 25. maj. Sednica je zakazana pet dana pre isteka zakonskog roka, s namerom da se osigura usvajanje skandaloznih anti-studentskih kriterijuma koje je sačinio tim predvođem prorektorom za finansije, Medojevićem.

Par dana pred sednicu došli smo do dokumenata koji su bili pripremljeni za usvajanje. Kriterijumi? Ma ni ’k’ od kriterijuma. U pitanju je bila preporuka da se postojeće školarine povećaju za minimum 17%. Samo da potsetim, posle novembarske blokade Filozofskog fakulteta Senat je usvojio platformu kojom se, između ostalog, predviđa progresivno smanjenje školarina i pritisak Univerziteta na državu, koja bi trebalo da bude glavni finansijer! Od tih obećanja ni traga. Znači vreme je za protest.

Na zboru održanom 24. aprila na Filološkom fakultetu smo posle kraće rasprave odlučili da prenoćimo u Rektoratu. Time smo hteli da u isto vreme privučemo pažnju javnosti i da se pripremimo za sutrašnju sednicu i protest. Oko šesnaest časova smo ušli u Rektorat sa ćebićima i vrećama za spavanje. Uspaničena Generalna sekretarica Univerziteta i još par zaposlenih su pokušali da nas spreče u tome, ali nisu uspeli. Ubrzo su na terasi i na stepeništu osvanuli dobro poznati transparenti i u vazduhu je polako počeo da se naslućuje dobro poznati duh protesta.

Posle manje od sat vremena od našeg ulaska, pojavio se i rektor Branko Kovačević. Tu počinje pravi šou! Mi smo u međuvremenu zauzeli jednu od sala za sastanke, pa smo ga tu primili. I on i njegova svita su bili vidno iznervirani. Čim sede, on lupi šakom o sto i prozbori: „Vi ste došli u moju kuću i morate znati da sam ja ovde gazda!” Mi smo mu na to odgovorili aplauzom i smehom. Rektor nastavlja da preti, kaže da će nas sve „otpustiti” sa Univerziteta. Pošto je gazda, jel, onda može da otpusti koga hoće.

U međuvremenu su famozni Aleksandar Milojević, marketing menadžer Univerziteta, i rektorov vozač Sima, pokušali da iskoriste naš razgovor sa rektorom da bi pocepali i skinuli naše transparente. Primetili smo ih na vreme, pa je nas nekoliko je izašlo na terasu. Pijani Milojević nam je potpuno nonšalantno odgovorio da je sve u redu i da možemo da se vratimo unutra da slušamo rektora, što je ponovio nekoliko puta, pritom uporno pokušavajući da pocepa platneni transparent koji je visio sa terase Rektorata. Posle kraćeg koškanja i guranja oni su se povukli, a transparenti su ostali na svom mestu.

Ubrzo potom rektor je izgubio i polednju trunku samokontrole, pa je počeo da lupeta koještarije. Pretio nam je svojim drugovima karatistima i privatnim obezbeđenjem. Naglasio je da je odrastao na Bulbulderu „sa Kneletovim ćaletom kog su zvali Al Kapone”. Nije zaboravio ni da pomene da je „ratovao u Kninu” što je po njegovim rečima uticalo na to da je on sada „lud” i „ćaknut” pa zato može svašta da uradi kada mu dođe „žuta minuta”. Ovo ludilo je trajalo dobra dva sata, a sve više studenata je izlazilo iz prostorije sve dok rektor nije ostao sam. Ostavši bez publike odlučio je da ode u svoju kancelariju i da se smiri viskijem. Nakon rektorovog odlaska jedan čovek iz uprave Univerziteta nam je ponudio da će naši predstavnici, ako ostave lične podatke, moći da govore na sutrašnjoj sednici. Posle manjeg zbora smo to prihvatili, a potom smo otišli na spavanje.


Jutro je svanulo oblačno i kišno. Mi koji smo prespavali u Rektoratu smo pripremali argumentaciju za sednicu i pitali se koliko će ljudi doći na protest koji je bio zakazan za dvanaest časova. A onda — pljusak. Na pomolu je bio debakl, ali uspeli smo da malo popravimo situaciju tako što smo sve studente koji su stizali na Plato slali pravo u Rektorat. Do početka sednice unutra se skupila zavidna masa.

Sednica je počela, i čim su kriterijumi stigli na dnevni red situacija je počela da se zaoštrava. Dekan Filozofskog fakulteta, Aleksandar Kostić, je svima stavio do znanja da predloženo povećanje školarina ne može da zadovolji njegove apetite. Naši delegati su pokušali da se jave za reč i argumentuju naše zahteve, ali ih je rektor sasekao uz komentar da „ova sednica nije debatni klub”. Kada je došlo vreme da se glasa, nas stotinak koji smo bili ispred sale smo gotovo bez reči ušli unutra. Rektor je tada, vidno zbunjen, prekinuo sednicu. Dekani i rektorski kolegijum napuštaju salu, a studenti zauzimaju njihova mesta. U sali u kojoj su oni do pre pet minuta hteli da izglasaju povećanje školarina održan je studentski zbor.

A oni nastavlju po starom, umesto da reše problem, oni hoće da se reše nas. Započinju prljavu medijsku kampanju protiv svojih studenata. U tome je prednjačio profesor Medojević, koji je u jednom od svojih napada bunila u istom dahu rekao da ne treba govoriti o školarinama u trenutku „kada se rešava sudbina Kosova i treba da se formira nova Vlada”, a potom otpužio studente za demagogiju.

Kada sa ove vremeske distance razmotrim Kovačevićevu tvrnju da je on „gazda” na Univerzitetu, mogu da shvatim šta pod tim podrazumeva jer uprava Univerziteta se sve više uživljava u ulogu tranzicionog gazde, stečajnog upravnika, koji se goji u luksuzu dok radnici gladuju. Luksuz se upravo i zasniva na tome da radnici gladuju. Mi smo ta masa na čiji račun je Kovačević odlučio da gradi svoj luksuz.

Tome se mora stati na put! Svi studenti moraju ustati u odbranu svog prava na javno obrazovanje, svaki roditelj i svaki budući roditelj, treba da se pobuni ako želi da njegovo dete ima slobodan pristup obrazovanju. Posle četiri blokade, na desetine protesta i zborova, na hiljade letaka i plakata, moramo priznati da nismo ostvarili neki veliki pomak. Da li to znači da treba odustati? Nikako! To samo znači da pritisak nije bio dovoljan, da nije bilo dovoljno blokada. Treba nam generalni štrajk Univerziteta, da odjednom obrazovni sistem stane. Stoga tvrdim — ili ćemo zaoštriti sukob ili ćemo propasti.

---

nazad na stranicu Direktne akcije