Buenaventura Dimanž Duruti

Leon, 14. 7. 1896-Madrid, 20.11.1936. Bez sumnje najveća mitska figura španskog anarhizma svih vremena, veća čak i od Salvoćea i Anselma Lorensa, čemu je svakao doprinela njegova tragična smrt na madridskom frontu u još uvek nerazjašnjenim okolnostima.

Pripadao je porodici boraca koja je nastradala zbog pružene podrške socijalnim zahtevima. Od 1910, nakon završene škole, radi kao mehaničar u jednoj radionici; aprila meseca 1913. postaje član UGT-a, jedinog sindikata koji je postojao u okrugu i radi u Asturijasu (Mataljana) u perionici; već u to vreme dolazi do izražaja njegov solidaran duh; ubrzo nakon toga, počinje da radi kao mehaničar u železnici i aktivno učestvuje u štrajku 1917. godine, zbog čega ga otpuštaju i isključuju iz UGT-a (zbog toga što je bio levičar).

Progonjen kao saboter i dezerter beži u Hihon zajedno sa El Totom, a zatim u decembru odlazi u Francusku (Marsej, Bezije, Tuluz, Bordo, Bijaric…). Vraća se u Španiju januara 1919, radi u Mjeresu i učlanjuje se u CNT; kasnije izvodi saboterske misije u leonskim rudnicima sve dok ga na putu ka Galisiji ne budu uhapsili i poslali u Maroko kao dezertera. Tamo mu konstatuju kilu zbog čega ga hospitalizuju; beži u Francusku (u junu). U proleće 1920. vraća se na Poluostrvo, nalazi se u San Sebastijanu sa Buenaskom, koji ga savetuje da pređe u Barselonu; radi u mestu Renterija i efikasno pomaže jačanju CNT-a; ujedno se povezuje sa oštrim militantima (Suberviolom, Ruisom, Aldabaldetrekuom, Marselinom del Kampo) sa kojima će oformiti grupu Los Justicieros (Pravednici), koja deluje u Saragosi i Baskiji (neuspeli atentan na Alfonsa XIII u San Sebastijanu); odlazi u Saragosu sa Kamposom i Suberviolom i stupa u kontakt sa Pinom, Tores Eskartinom i drugima i putuje po Barseloni, Madridu i Andaluziji s namerom da osnuje anarhističku federaciju na Poluostrvu.

Od tog trenutka grupa kreće sa visokim zadacima, dok istovremeno jača: sastanak sa Askasom 1922. i emigracija u Barselonu (Askaso, Duruti, Tores, Kampos i Suberviola), tada već kao grupa Crisol, čije ime zamenjuju u oktobru imenom Los Solidarios i jačaju svoje redove ulaskom drugih članova (naročito iz ogranka iz Barselone); Duruti je bio zadužen da obezbedi stovarište oružja.

Pred bojazni od državnog udara pripremaju ustanički štrajk (koji će se finansirati novcem ukradenim iz banke Španije u Hihonu). Ubrzo nakon toga prelazi sa Askasom u Francusku (boravi u Parizu od decembra 1923) i obojica aktivno rade na osnivanju anarhističke izdavačke kuće; učestvuje u katastrofalnoj ekspediciji za Vera de Bidasou i u pripremama atentata na Alfonsa XIII da bi nadalje sproveo američku kampanju (decembar 1924) od Kube do Argentine tokom koje je finansirao racionalističke škole i sprovodio eksproprijacije kojima je zadobijao zemljoposednike (u Argentini su na neko vreme prestali sa ilegalnim aktivnostima i posvetili se anarhističkoj polemici koja je vladala zemljom).

Zajedno sa Hoverom i Askasom hapse ga u Francuskoj u junu 1926. i optužuju za atentat na kralja Španije. Nakon nekoliko meseci provedenih u zatvoru proteruju ga iz Francuske i odlazi za Belgiju. Nakon pada monarhije vraća se u Španiju sa svojim drugovima i baca se na pripremanje revolucije: prisustvuje kongresu 1931, drži brojne govore (naročito su poznati njegovi govori na andalužanskom kongresu održanom u Sevilji septembra 1932, zatim 1936. sa Ortisom u Reusu i Sićesu), ne propušta nijednu tadašnju revolucionarnu aktivnost i često završava u zatvoru i izganstvu; 1933. postaje član revolucionarnog komiteta CNT-a, maja 1934. pojavljuje se kao predstavnik katalonske regije u PNR-u, prisustvuje kongresu u Saragosi.

Njegova tadašnja teorijska pozicija se može rezimirati na sledeći način: naoružan narod, ali ne u prvim redovima. Nakon što je ugušena pobuna u Barseloni u julu 1936, napušta milicijski komitet zbog nesuglasica sa Garsija Oliverom i odlazi na aragonski front gde je komandovao kolonom koja je nosila njegovo ime sve do novembra 1936. kada se sa delom kolone uputio u odbranu Madrida, gde gine 20. novembra 1936. Prenos tela u Barselonu i njegova sahrana imali su ogroman odjek.

Čovek od akcije (njegovi jedini poznati spisi objavljeni su u La Nau, u poslednjem broju od 1. novembra protiv manifesta Tridesetorice , i u La Voz Confederal), izuzetno popularan, i dalje slovi za simbola vrlina anarhista. Neke od njegovih rečenica prešle su u istoriju: „Nosimo jedan novi svet u našim srcima”, „Odričemo se svega sem pobede” (izgleda da je ova poslednja apokrifna). Emilijen Moren je bila njegova saputnica.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.

---

Druge biografije:

Džo King: Biografija Buenventure Durrutija

Peter E. Newell: Buenaventura Duruti

Način života Buenaventure Durutija