Kako je Aleksandar Berkman mogao da spase radništvo Srbije?

Šetajući po malo poznatim sokacima istorije može se nabasati na neverovatna saznanja koja maštovitog čoveka ponekad navode da se upusti u provokativne misaone eksperimente. Takvo jedno saznanje nas ovog puta nagoni da razmislimo o tome kako je Aleksandar Berkman, rusko-američki anarhista, dugogodišnji saputnik i sapatnik Eme Goldman, mogao da spasi srpske radnike i radnice od barem dva zla koja su ih u poslednje vreme napadala – NATO bombardovanja '99. i Ju-Es Stila. Zvuči sasvim neverovatno, ali evo o čemu se radi.

Tokom većeg dela devedesetih godina prošlog veka guverner američke države Arizone bio je izvesni republikanski autoritarac po imenu Džon Fif Sajmington III (John Fife Symington III). Ovaj razmaženi bogati zlikovac i osuđivani kriminalac je između ostalih nedela poznat i po tome što je pre mnogo, mnogo godina spasao život Bilu Klintonu.

Sudbonosni događaj se odigrao 1967. godine na obali Kejp Koda, na mestu poznatom po nemirnom moru, opasnom za plivače. Bivši predsednik SAD, tada student, je toga dana uživao plivajući u okeanu, kada je iznenada upao u nevolju. Na njegovu sreću tamo se zadesio i drug njegovog tadašnjeg cimera, Tomija Kaplana – Sajmington koji je hitro ušao u čamac, doveslao do Klintona i izvukao ga na obalu.

Pa dobro, pitate se, kakve sve to veze ima sa starim Berkmanom – čovek je u tom trenutku odavno već bio mrtav. Zapravo, naša priča počinje mnogo ranije – daleke 1892. godine u vreme velikog Houmsted štrajka u Americi. Ovde nećemo ulaziti dalje u istoriju samog tog štrajka, osim napomene da se radi o verovatno najvećem pojedinačnom klasnom sukobu u istoriji severno-američkog radničkog pokreta, da su ga izveli radnici i radnice tada najveće čeličane na svetu, te jedne od prvih modernih korporacija – Karnegi Stil Kompanije, koja će mnogo godina kasnije kroz razne transformacije postati današnji Ju-Es Stil.

Štrajk je, posle nekoliko meseci borbe, ugušen u krvi tako što je direktor kompanije Henri Klej Frik (na to mesto postavljen od strane vlasnika, čuvenog “humaniste i dobrotvora” Endrjua Karnegija, koji se u to vreme bavio zadužbinarstvom u idiličnom škotskom zavičaju) angažovao plaćene siledžije, batinaše i revolveraše detektivske agencije Pinkerton (tadašnji ekvivalent današnjim kompanijama za privatno obezbeđenje). Berkman, koji je uzeo aktivno učešće u štrajku, u očaju, ne dozvoljavajući da se čitava stvar opere samo radničkom krvlju, odlučuje da se osveti tako što će likvidirati kapitalističkog psihopatu Frika.

Dalji razvoj događaja je u istoriji anarhizma dobro poznat – Berkman i pored toga što je ispraznio čitavo burence u gazdu ipak ne uspeva da ga ubije, te Frik završava samo sa ranama koje nisu bile smrtonosne. Nakon toga Berkman biva osuđen na dvadeset i dve godine robije, u zatvoru umalo umire, da bi na kraju bio pušten i o svojim iskustvima iz zatvora napisao “Zatvorske memoare anarhiste”. Nastavlja svoju saradnju sa Emom Goldman, i nakon ulaska SAD-a u Prvi svetski rat, biva sa njom i drugim antimilitaristima proteran u Rusiju. O svojim razočaranjima u Rusku revoluciju i besmislu boljševičke diktature je pisao u svom dnevniku koji je vodio od 1920 do 1922 i koji je publikovan pod imenom “Boljševički mit”, a u Francuskoj, gde je proveo svoje poslednje godine, je 1929 objavio svoje najpoznatije delo “ABC komunističkog anarhizma”. Jako bolestan i finansijski ruiniran Aleksandar Berkman je izvršio samoubistvo 28 juna 1936. godine, samo nekoliko nedelja pre izbijanja španske revolucije koja je u praksu pokazala ostvarivost mnogih ideja kojima je Berkman posvetio svoj život.

Vreme je i da priču zaokružimo te da konačno otkrijemo vezu između dva ranije opisana događaja. Naime, Henri Klej Frik je pradeda nikog drugog do guvernera Džona Sajmingtona! Time dolazimo do veoma zabavnog saznanja da je Berkman mogao da spreči ono zloslutno spasavanje Bila Klintona, pa time i, možda, NATO bombardovanje 1999. godine samo da je kojim slučajem prišao svom naumu malo mirnije ruke i hladnije glave. I ne samo to! Da je Berkman uspeo da “penzioniše” Frika možda Ju-Es Stil nikada ne bi ni nastao s obzirom na talase radničkog nezadovoljstva i finansijske nevolje koje su već tada počele da se nadvijaju nad američkom industrijom čelika. Da se to dogodilo možda smederevski metalci nikada ne bi bili u neprilikama u kojima se sada nalaze. Ko zna.

U svakom slučaju, autor ovih redova ne veruje da bi razvoj situacije bio baš tako povoljan po nas. Obzirom na naivnost teze da istoriju stvaraju izolovane akcije usamljenih junaka, pa bili oni i čuveni anarhisti, teško je ozbiljno poverovati da je Berkman zaista mogao da nas spase jada i bede. Ipak, u nedostatku konkretnih revolucionarnih događanja u ovim danima “zimskih čarolija”, kada ovaj tekst nastaje, utešno je i lepo maštati o davnim dešavanjima koja su bar potencijalno mogla da promene nabolje delić ove turobne realnosti.