Pesma o klasnom neprijatelju

1.

Kad sam malen išo u školu,
učih što je moje, što je tvoje,
i kad sve naučih, pomislih,
namoguće da sve to je.
Ali ja nisam užinu imao
kao drugi, posle časa,
i tako ipak sve naučih
o neprijateljstvu klasa.
I naučih što boj se ne stiša,
otkud jaz kroz zemljine bore
koji ostaje međ nama, jer kiša
nadole pada odgore.

2.

I rekli su: ako dobar sam,
biću isto što i oni.
Al pomislih: ako ovca sam,
nisam mesar što je goni.
I mnogog od nas sam video
koji se da im veruje trudio,
i kad bi prošao ko ti ili ja,
Onda se čudio,
No mene takva čuda ne bole,
znao sam što znam i sada:
kiša pada nadole,
a uvis ne pada.

3.

Čuh u bubanj da udaraju
i pričaju iz sata u sat:
za svoje mesto pod suncem
moramo voditi rat.
I promukli glas nam zbori,
i obećava zlatna brda,
to deru se agitatori:
sad nek vam je pesnica tvrda.
I mislili smo, samo još sati,
imaćemo ovo i ono.
Al kiša ne htede stati
i čulo se posmrtno zvono.

4.

I jednom, reklo se najednom:
republiku sada igramo!
I mršavom i debelom
isto pravo ćemo da damo.
I što je gladno bilo
od nade posta tiše,
al što je sito bilo,
nadalo se još više.
I rekoh: to nije u redu,
pun sumnji teških i jada,
tu nešto ne valja kad kiša
uvis treba da pada.

5.

Dali su cedulje izborne
i pune rakije flaše,
Oni daše nam obećanje,
mi njima puške naše,
I čuli smo: ko to razume
pomoći će nam od sad,
misliće ko misliti ume,
a mi nek pođemo na rad.
Te reči me pokoriše
i držah se otad samoće
i mislih: lepo je od kiše
što uvis poteći sad hoće.

6.

I slušao sam ih da kažu:
sada je već red i sreća,
jer ako zla manja snosimo,
podneti nećemo veća.
I progutasmo popa Brininga,
da to Papen ne bi bio,
progutasmo junkera Papena
da bi ga Šlajher sledio.
I popa je dao junkeru,
junker generalu lično,
kiša je padala nadole,
padala je čak odlično.

7.

Dok smo na izbore jurili,
zatvoriše fabrike mnoge.
S pomoći nisu požurili
za invalida bez noge.
Fraze su im bile blizu:
Mirujte! Proći će bura,
svaku poveću krizu
prati i konjuktura.
I reko sam kolegama:
dušmanin klasni to je.
Spominje vremena dobra,
al misli na vreme svoje.
Kiša uvis ne zna teći,
što su joj mile visine,
jedino što može je: prestati,
naime, kad sunce sine.

8.

Jednog dana videh, marširaju,
i nove zastave se više,
i mnogi od naših su rekli:
dušmana nema sad više,
Tada na čelu im videh
njuškala, znana po stasu,
i čuo sam kako se deru
u starom feldvebelskom glasu.
Kroz praznike i zastave
kišilo je noć i dan
i svako je to osećao,
kome ulica beše stan.

9.

Vredno su učili da pucaju
i rekli, to samo je spas,
i pokazivali su granice,
al mislili su na nas.
Jer oni i mi: neprijatelji,
jedne od nas čekaju grobovi,
oni žive od nas i crknuće
kad ne budemo više robovi.
I dok je ovakvog sveta,
čuditi se ne smete
što kiše zemlja je meta
ko mi što njima smo mete.

10.

I ko je od gladi skapo,
taj je za bitke čuo.
I koji od nas je umro
ustvari je poginuo.
Koga zgrabiše vojnici,
taj se gladan skitao.
Kome vilice razbiše,
taj je za hleb pitao.
Kome hleb obećaše,
na tog idu sad u lov.
Kog u limenom kovčegu nose,
istine čuo je zov.
I ko im je pero dao,
pa ma i jedno veče,
taj je, eto, verovao,
da će kiša uvis da poteče.

11.

Mi smo neprijatelji,
ma kako se ko kleo:
ko se tući ne smede,
taj je gladan skapati smeo.
Mi smo dušmani, bubnjaru,
bubanj neće to sakriti!
Fabrikante, junkeru, generalu,
neprijatelj naš, to si ti!
Nema šta tu da udese,
nema šta da nam nude!
Kiša uvis ne pada!
I nek joj to i bude!

12.

Nek tvoje mazalo tu maže,
jaz neće zamazati!
Ništa drugo tu ne pomaže
već: gini! Ja ili ti!
I šta još naučim: svejedno,
ja bih ostao časnim:
nikad ništa zajedno
sa neprijateljem klasnim.
A takve reči nema
da nas ikad sprijatelje:
kiša pada nadole. Nema,
i mi smo neprijatelji.

Bertold Breht
s nemačkog preveo Ivan Ivanji