NADNIČAR I 1940

Mene su počele od devete da tuku
debele gazde, — banatski zlatni buđ,
i kad god šaptah, svi su se drali: „Umukni!"
na svojoj zemlji, jesam li svima tuđ?

Do jeseni je dosta da crkneš kraj brazde.
Žudim k'o niko, vršidbe u Banatu,
jer sve kad prođe, dobiću jankel od gazde,
i metar žita, — prvu đuturašku platu.

Reci mi, ti, što čuvaš ovce na ledini,
je si li ikad u mekoj postelji spav'o?
Prostirka noći, — jorgan sirotinjski jedini.
Snop suncokreta, — jastuk pod umornom glavom.

— Il' možda sve to gledamo suviše detinje?
— A zar je život kad te levčama tuku?
Nebo je meni: ponjava, — a ne svetinja.
Vriskaću divlje, ma da svi da psuju: „Umukni!"

Sinoć sam seo na rogalj među starije,
i videh: patnja u mozgu im se vrti.

Ako je život uvek ovakva svinjarija,
moraću radost da izmislim pre smrti.

Miroslav Mika Antić