Pad blokade Arhitektonskog fakulteta

Studenti Arhitektonskog fakulteta su blokirali svoj fakultet od 8. do 15. marta 2007. Po meni, to je bila najmasovnija i najorganizovanija blokada u okviru Studentskog protesta 2007. Studenti su se organizovali po smenama, znalo se ko će prenoćiti na fakultetu, a ko će doći ujutru. Zborovi su bili prilično masovni. Na jednom od njih je bilo prisutno preko šesto studenata i studentkinja. Na tom zboru, održanom 13. marta, oni su jednoglasno odbili ponudu tadašnjeg ministra prosvete, Slobodana Vuksanovića. To je bio vrhunac protesta na Arhitektonskom fakultetu, a svega dva dana kasnije usledio je sunovrat.

Šta se desilo? Protestni odbor, koji se sastojao od po tri delegata prve, druge i treće godine, je 15. marta na svoju ruku, bez odobrenja studentskog zbora, prihvatio ponudu ministra i blokada je završena. Ta ponuda je podrazmevala da studentima druge godine ne bude ispunjen ni jedan zahtev, a da studentima prve i treće godine budu ispunjeni svi zahtevi. Naravno, kako to već biva, do danas ni jedan zahtev ili obećanje nisu ispunjeni, a ni jednom studentu nije vraćen novac.

Članovi Protestnog odbora su od početka smatrali da njihove kolege, koje su ih delegirale, nisu sposobne da samostalno razmišljaju, te da je neophodno da oni koji „znaju i razumeju” donose odluke koje su u interesu ostalih. To im u početku nije pošlo za rukom iz dva razloga. Sve odluke su donošene na studentskim zborovima. Za vreme blokade je učestvovalo i nekoliko studenata sa drugih fakulteta koji su već par meseci bili aktivni u protestu; ja sam bio jedan od tih. Mi smo insistirali da se poštuje direktna demokratija, da se odluke donose na zborovima. Naš cilj je bio da pomognemo u organizovanju, da prenesemo iskustvo sa blokade Filozofskog fakulteta iz novembra 2006. i da snabdemo pregovarački tim argumentima za pregovore. Jednom rečju, naš cilj je bio da ta blokada bude uspešna.

Mi, sa drugih fakulteta, smo uglavnom komunicirali baš sa tim liderima iz Protestnog odbora, a ne sa studentskim zborom. To je bila naša ključna greška. Preneli smo znanje i iskustvo ljudima iz Protestnog odbora koji te informacije nisu preneli ostalim studentima, već su ih iskoristili da bi ostvarili kontrolu nad protestom. Trebalo je da informacije prenesemo svim studentima, obraćanjem na zborovima ili u vidu biltena i informatora koji bi se delili na zborovima. Protestni odbor studenata Arhitektonskog fakulteta je u nekoliko navrata želeo da donese odluku bez konsultovanja sa zborom, ali to nisu uspeli jer smo mi prisustvovali sastancima Protestog odbora i govorili im da nemaju pravo da to rade, i da se direktna demokratija mora poštovati. Oni su svoju samovolju pokušali da opravdaju, tvrdeći da su ostali studenti Arhitektonskog fakulteta „idioti bez grama mozga”, da su „neinformisani” i samim tim nesposobni da donesu ispravnu odluku, kao i da će zbor „i ovako i onako” prihvatiti sve što oni predlože. U nekoliko navrata je na zboru predloženo da se zabrani pristup studentima sa drugih fakulteta, tj. nama, ali je zbor odbio te predloge. Kada je 14. marta blokiran Filozofski fakultet većina nas, koji nismo bili sa AF, se premestila tamo, jer je situacija na Filozofskom bila kritična. Protestni odbor studenata AF je iskoristio naše odsustvo i već narednog dana, u devetnaest časova, prekinuo blokadu fakulteta.

U amfiteatru se okupilo oko trista studenata i studentkinja, jer je bio zakazan zbor. U međuvremenu niko od studenata nije uspeo da stupi u kontakt sa članovima Protestnog odbora koji su oko podne otišli na pregovore. Mediji su već javljali da je blokada završena i da su studenti prihvatili ono što im je ponuđeno. Studenti nisu znali šta se dešava. Ja sam stigao oko pola sedam i naleteo na jednog od članova Protestnog odbora koji nije bio na pregovorima. On me je odmah natmureno pitao da li imam neke veze sa Anarho-sindikalističkom inicijativom. Kada sam odgovorio da imam, da sam, štaviše, član ASI, on je rekao: „Znao sam!” Počeo je da histeriše kako zbog mene policija može da upadne i da ih sve pohapsi, da će ih izbaciti sa fakulteta, da me optužuje da sam ih izmanipulisao i sve u tom stilu. Naravno, trudio sam se da mu objasnim da policija nema prava da upada na fakultet, da ih niko neće izbaciti sa njega i da je to što sam član ASI moja stvar. Pregovarači su stigli oko 18:50. Natmureno su me gledali i šapnuli mi da posle zbora „moramo ozbiljno da pričamo jer sam im prećutao neke bitne stvari”. Kada je zbor počeo oni su rekli da su studenti AF pobedili! To je bila prva rečenica kojom su se delegati obratili studentima u amfiteatru! Amfiteatrom se zaorio aplauz. Potom su pročitali taj „pobednički dokument”, ali nakon toga više niko nije tapšao. Onda su rekli: „'Ajde tapšite malo!” Usledio je mlak i malobrojan aplauz. Jedan dečko je ustao i pitao: „Ko vam je dozvolio da to potpišete?” Oni su ga ućutkali, pošto su imali mikrofon kod sebe, i potom su rekli: „Zbor je završen, idemo da čistimo fakultet.” Ljudi su počeli da izlaze iz amfiteatra. Blokada je završena.

Bio sam prisutan, ali nisam mogao da se oglasim jer bi u tom slučaju oni javno obelodanili da sam član ASI. Kako sam dospeo u takvu situaciju? Tokom blokade nisam javno govorio da sam član ASI, ali to nisam ni krio, zapravo potvrdio sam to svima koji su me pitali. Iako to nisam krio, mislio sam da bi možda bilo bolje da ne bude opšte poznato da sam iz ASI. To je bila moja osnovna greška. To je omogućilo da budem sputan i ućutkan na takav način. Smatram da mi, članovi i članice ASI, nemamo čega da se stidimo, i nemamo razloga da krijemo svoju pripadnost. Kad god pomislimo da to treba skrivati, ponovo se stvara mogućnost da nas neko uceni time. Zato moramo prvo raščistiti sami sa sobom, u svojim glavama, da pripadnost Anarho-sindikalističkoj inicijativi nije nešto što bi trebalo da poričemo ili da krijemo. Samo tako ćemo osigurati da se ovakva situacija ne ponovi.

Neslavan kraj blokade Arhitektonskog fakulteta nas je naučio da, kada smo u kontaktu sa protestom ili štrajkom, ne smemo da se zadržimo na kontaktu sa onima koji su najistaknutiji, već treba razgovarati sa što većim brojem ljudi. Treba ih ohrabrivati da iznose svoje mišljenje na zborovima i da se javno suprotstave ukoliko se sa nečim ne slažu. Ako članovi Protestnog odbora pokušaju da se nametnu, treba ih javno raskrinkati i zahtevati da odmah budu smenjeni. Posebno je bitno javno insistirati na poštovanju direktno demokratskih procedura, jer je to najbolji način da se spreči uzurpacija protesta.

Ako smo nešto naučili iz ovih događaja, to je da treba izbegavati kompromise.

---

nazad na stranicu Direktne akcije