Parlamentarna bajka

Krajem 2006, kao i početkom tekuće godine svakodnevno smo bili bombardovani propagandom koja je bila deo predizborne kampanje svih mogućih stranaka, partija i drugih kriminalnih grupa. Ni oni koji su odlučili da do izbora ne pale televizor, nisu mogli da izbegnu stotine bilborda sa folirantski nasmejanim licima, tako lepo uklopljenim u boje srpske zastave, koja su se cerila na svakom ćošku. Ako si pak uspeo/la da se nateraš da ne gledaš ka bilbordima, onda si morao/la da vidiš ili dobiješ letak neke od mnogih stranaka. Ako ti se ni to nije desilo, onda te je verovatno na kućni broj zvao neko iz lokalne kancelarije neke od, pogodićete, stranaka. Verovatno su ti i kucali na vrata, pitali te za koga ćeš glasati, kao da se podrazumeva da ćeš uopšte glasati. Na sve moguće načine ti umilni ljudi u odelima (bili stariji ili mlađi, nema veze, svi vole da nose skupa odela) pokušavali su da nas ubede kako nam treba upravo ono što oni nude i da je ono što će oni uraditi prava stvar, da će nam upravo oni doneti boljitak. Divna zamisao, nema šta. A to šta ćemo mi konkretno raditi u svojim životima nije bitno, treba samo da izađemo, zaokružimo jedan od brojeva na izbornom listiću i gotovo. Da čovek ne poveruje da u životu može da postoji toliko spasonosnih opcija koje rešavaju sve probleme, i da je naša jedina muka ta slatka nedoumica za koji ćemo se broj odlučiti na kraju. O, silne sreće i miline...

Na svu sreću davno smo prestali da verujemo u bajke.

Verovatno je većina ljudi već upoznata sa farsom koju smo tokom maja meseca imali prilike ga gledamo u Skupštini. Prva scena ovog čina naše tragedije odigrala se još 21. januara. Nema potrebe prepričavati te događaje, niti nalaziti razloge za takvo stanje stvari i za takav sled. Nadam se da su razlozi jasni svakome ko iole razmišlja. Vlast u Srbiji, kao u ostalom i u čitavom svetu, je sinonim za pojam apsolutne moći, kao i pohlepe, bahatosti, i svih drugih osobina koje priliče jednom razularenom, kafanskom ponašanju.

Krajnji ishod ovog cirkusa je krajnje bizaran i u najmanju ruku uvredljiv za inteligenciju građana Srbije. Na kratko su na vlast vraćeni oni koji su doneli kriminalni Zakon o radu iz 1996. i Zakon o visokom obrazovanju iz 1998, kao i mnoge druge antiradničke zakone. Ti ljudi su nas pljačkali deset godina, a onda su pre sedam godina počeli da nas pljačkaju ovi drugi. A, ne zaboravimo, to su isti oni šovinisti koji su devedesetih slavili mržnju i ubijanje, koji danas i dalje sanjaju puške i ratove, koji fantaziraju da ponovo pošalju mladež na polja smrti. Naravno, kao što se moglo i očekivati, ubrzo je došlo do pregrupisavanja unutar snaga „reformskog bloka”, drugačije raspodele interesnih sfera i radikale su smenili istom brzinom kojom su ih i izabrali. Jasno je, nema razlike između pohlepnih i malo manje pohlepnih, nema razlike između bahatih i malo manje bahatih.

Ova jeftina šahovska partija, koju smo svakodnevno uživo mogli da gledamo i čije poteze nije bilo nimalo teško predvideti, na prvi pogled liči na partiju koju igraju deca. Sličnost je bila ta da kada deca uče da igraju šah, znaju ponekad da načine potez i da odmah zatim preinače svoju odluku. Međutim naši vladaoci nisu deca, već dobro proračunata đubrad, pa ne treba da nas zavaraju njihovi infantilni potezi. Oni su odigrali vešt manevar, namerno su žrtvovali slabiju figuru, da bi u narednom potezu mogli da matiraju protivnika. Ta figura koju su oni spremni da žrtvuju u svakom trenutku — to smo mi, to je naša budućnost. Spremni su da žrtvuju nas radi svoje materijalne koristi, bez obzira da li će nas eksploatisati, otpustiti ili poslati u rat. Mi smo takođe i ulog u njihovoj igri, kao kada pokeraši igraju u njivu ili kuću — onaj ko pobedi ima pravo da je koristi, eksploatiše. Ako smo trenutno i žrtva i ulog, da li to znači da ćemo biti i nemi posmatrači?

I ovako kratka istorija parlamentarizma kod nas je u ovom, a i u mnogim ranijim slučajevima, pokazala svoju neefikasnost i besmislenost. Trošenje novca svih nas zarad neproduktivnosti (a ta neproduktivnost je u poslednjih šest meseci, a može se i otvoreno reći — od početka izlazila iz Parlamenta), trošenje novca ljudi koja ga imaju vrlo malo i trošenje novca onih koji ga uopšte nemaju, je bezobrazno i bezočno. Dok su naše fabrike upropašćene i razgrabljene, a mnogi nemaju šta da jedu, u Parlamentu se lenstvuje, do Parlamenta se putuje, u Parlamentu se žderu obilni obroci, u Parlamentu se loče.

Ono što je mene iznenadilo u svim već pomenutim dešavanjima, posebno tokom maja meseca, je činjenica da cela skupštinska farsa nije pokrenula ljude da izađu na ulice i kažu glasno „Ne!”, da odbiju da budu nemi posmatrači u cirkusu koji im se odigrava ispred nosa. Da odbiju da budu izopšteni iz odlučivanja o sopstvenim životima. Svako protivljenje i svaki protest protiv parlamentarizma mora biti lišen bilo kakve povezanosti sa političkim partijama i parlamentarnim strankama. Odbacivanje buržoaskog parlamentarizna mora biti potpuno ili ga neće biti uopšte. Ljudi ne žele da budu poistovećeni sa politikom onih koji tamo sede, žderu, piju i grokću za govornicom.

Pošto radnički pokret u Srbiji skoro i da ne postoji, a žuti sindikati su nebrojeno puta izdali radnike i prodali ih gazdama, ni ne čudi činjenica da je izostao bilo kakav protest zbog dešavanja u Skupštini prilikom formiranja nove Vlade. Upravo u takvim situacijama mi možemo da poentiramo, kada na svetlost dana izađu sva prljavština, prevrtljivost i laži političara, kada svi mogu da vide da je parlamentarizam truo, da je besmislen. Tada treba da budemo prisutni i da svima koji inače spavaju dubokim snom ili sede po ćoškovima, kažemo da je došlo vreme da se probude, da uzmu stvari u svoje ruke, i da ono što pričaju u kući, na ulici ili na pijaci, pretoče u delo, u akciju. Da nam parlamentarna demokratija i kapitalizam neće doneti ništa dobro — da je jedini izlaz u samoorganizovanju, samoupravljanju i direktnoj demokratiji. Ako želimo da budućnost bude vredna življenja moramo je sami stvarati!

---

nazad na stranicu Direktne akcije