Tribina „Strategije političke borbe — nasilje ili nenasilje” održana 9. maja u Domu omladine Beograda, u okviru ciklusa „Razgovori o anarhizmu”
Pokajnički bluz bivše lenjinistkinje
Zvezda večeri je bila Silke Majer–Vit, bivša članica lenjinističke urbano-gerilske organizacije „Frakcija Crvene Armije” (RAF) iz tadašnje Zapadne Nemačke. Objasnila je da je postala levičarka, između ostalog i zato jer je njen otac, koji je tokom drugog svetskog rata bio pripadnik zloglasnog SS-a, odbijao da priča o tome šta je radio za vreme rata. Kada je stigla na fakultet 1968. pridružila se studentskim protestima, potom i grupama za pomoć političkim zatvorenicima, a zatim je 1975. postala član RAF-a iz koga je izašla 1979. Uhapšena je 1990. i osuđena na deset godina, ali je puštena nakon izdržavanja samo polovine kazne — što izaziva podozrenje jer je poznato da su ostali osuđeni bili primorani da izdrže dve trećine kazne da bi bili pušteni. Sada je postala mirovna aktivistkinja, pere ruke od svega i prodaje nam najgore liberalne gluposti. Tvrdi da je svako ubijanje pogrešno, bez obzira na situaciju ili povod, i dodaje da tih godina nije imala kontrolu nad svojim životom, da je žrtva nesrećnih okolnosti i zle ideologije. Kaže da sada razume kako je njen otac mogao da bude u SS. Ona i njen otac nacista, žrtve nesrećnih okolnosti! Iz publike je postavljeno pitanje da li je njoj isto kada nacista ubije Jevreja ili Slovena u logoru i kad partizan ubije nacistu. Ona je izbegla da odgovori na to pitanje, a svima nam je bilo jasno zašto.
Šta ona radi na tribini koja ima anarhistički predznak? RAF, lenjinistička organizacija u kojoj je njena jedina uloga bila da bez pitanja izvršava naređenja, nema nikakve veze sa anarhizmom. Anarhistkinja ne bi pristala na takve odnose u organizaciji. Mi smo anarhisti baš zato što smo prevazišli hijerarhijsko organizovanje po kome jedni naređuju, a drugi izvršavaju. Zašto su organizatori doveli bivšeg hipika koji nije razmišljao o tome šta radi, nego je srljala kao muva bez glave? I kakve to ima veze sa odabirom strategije političke borbe? Bilo bi interesantno čuti neku grčku anarhistkinju koja bi pričala o svom učešću u nedavnim sukobima policije i studenata; neku špansku radnicu, anarho-sindikalistkinju, koja bi pričala o sukobima radnika i policije u brodogradilištima. Ali, izložena osoba je potpuno promašena, a ovakva tribina je čisto gubljenje vremena. Očigledno je da tribine koje se u Domu omladine Beograda održavaju pod etiketom „anarhizma” nemaju baš stvarne veze sa anarhizmom.
Tadej Kurepa
nazad na stranicu Direktne akcije