Taj Zoran Puzović i nije samo radnik, nego, ako hoćemo pošteno - jedan običan mučenik. Radi na poslu, radi kod kuće, radi radnim danom, radi subotom, radi i nedeljom i državnim praznicima, često i verskim, radi na njivi, radi na livadi, radio u malinjaku pa sad ne radi, radi od jutra do sutra... A, da mu se nešto od rada poznaje, da bolje živi, da nešto ženi i deci može da kupi, da se i njima pozna, pa - i ne poznaje se.

Kad sam ga upoznao 2002. godine, još je i gajio neku nadu da će, kad se ova naša srbijanska, tranzicija zahukta, kad ojača, biti bolje, juče, kad smo pričali - nadu nije ni pomenuo.
- Teško, teško i teško - sve je što je rekao na temu boljitka.


Žali Bože ono rada

Pre neki dan primio platu - 14.000 dinara. Kad je uzeo pare - uhvatio se za glavu. Nije znao kud pre da udari.
- Napravio sam proletos u selu plastenik da barem za krstavac i paradajz ne trčim na pijac. Zategao najlon, pa trk u Beograd, na teren, za volan kamiona. Sledećeg vikenda, iz kamiona trk u selo, u onaj plastenik, iz plastenika, opet za volan, ne stignem decu i ženu da vidim kako treba. Živim sto na sat, svašta radim, a kad svašta radiš, teško šta stigneš da uradiš - stavlja svoj život u jednu rečenicu radnik Zoran Puzović, rodom iz Dubokog kod Užica.

Pre četiri godine, dobro se sećam, zatekao sam ga u malinjaku sa ženom i decom. Puni nade, uhvatili pa zatežu žicu, okopavaju malinu. Nadali su u nju, ispalo kao u - praznu torbu. Proletos malinjaka nema.
- Loša cena, nema nikakve vajde, uzeo sam i sve to iskrčio. Žali Bože ono rada i para što smo uložili u maline. Umesto, kako smo se nadali, da uzmemo koji dinar, ispade da smo radili za džabe, ali tako je to - uvek su se kola na tankom lomila - kaže Zoran.
Puzović je u svet rada ušao pre više od dvadeset godina, kada se zaposlio u užičkom GP "Zlatibor", kao vozač. Krenuo je, od gradilišta do gradilišta, od grada do grada, kao kvalifikovani vozač, sa volanom u rukama. Samo rad, rad i rad. Da se moglo, verovatno bi, kaže, ostao čist proleter, no, morao je - malo za volan, malo za plug, malo na gradilište, malo na njivu, i to ne iz besa, nego - da se "prekostane", da se ishrani porodica. Sve te godine proveo je na tankoj crti - granici između seljaka i proletera, a da nikad nije znao gde je ta granica.
- Od Novog Sada do Kolašina, od Niša do Bara, gde sve nisam stizao, crnčio u Sutomoru, radio po Užicu, mučio se po Beogradu, stigao do Jakutska za korom hleba, a sve radio, i subotom i svetom nedeljom, i radnikom i praznikom, da sakupim po tri-četiri slobodna dana, pa trkom kući za motiku. Računao sam da će se sa godinama nešto promeniti, ali ono ništa, kako tada, tako sad, jedino što je pomalo gore - priča Puzović.

Pre četiri godine, pun nade, Zoran je obletao oko svoje nezavršene kuće u selu. Planirao, maštao kako će kuću da završi, kako će da se usele, pa deca da imaju svoje sobe, pa on da zasedne na terasu, sa ženom da piju kafu, pa...
- Temelje smo iskopali 1983. godine, 1985. bio sam na terenu u Lazarevcu, dobra plata, ozidamo podrum, stavimo ploču... Posle, 1996. dođem iz Rusije, donesem malo para, ozidamo sprat i potkrovlje... Zasučemo rukave, pa napravimo 25.000 komada cigle, tri dana mesilo glinu 30 ljudi, posle peci ciglu pa zidaj - proleterski... Kuću pokrijemo 2000. Sad treba opremati prostorije... Računamo, ako letos rode maline, prekostaće koji dinar da "istarasimo" dve sobe, da se do zime uselimo - računao je tada Puzović.

Pitam ga juče šta je bilo s kućom.
- Ništa, kaže, opremili smo samo podrum i uselili se. Sprat stoji onako kako je stajao i onda. I stajaće, ako ovako ostane još ko zna koliko. Žena ne radi, deca se još školuju, odakle - pita Zoran.


Ceo život ljuta borba

Ono, kad je trebalo, zvali su ga da brani i otadžbinu, mesec dana u Jankovcima, dva i po u Sutomoru, nije ga mimoišla ni jedna vojna vežba kad se ono češće vežbalo. Njegova supruga Emina veli da bi o svom životu sa suprugom proleterom mogla knjigu napisati, samo da ume.

Ni na drugoj strani, onoj dokonoj, život se za Zorana nije nešto naročito otvarao. Nema izlazaka, nema mora, nema Zlatibora...
- Kad sam na terenu, ustanemo ujutru u pola šest, radimo ceo dan, onda pogledamo dnevnik, večeramo, mrtvi umorni zaspimo, ujutru Jovo-nanovo. Isto mi je kad sam i kod kuće, svane zora, ja za kosu ili motiku...

U selu, dva hektara loše zemlje, jedna krava, pet-šest ovaca, jedna svinja, malo živine, parcelica pod kukuruzom, parcelica pod pšenicom, i to nedovoljno za neki veći iskorak u životu. Ima on i par šljiva u dvorištu, samo - redovno ih ubije mraz čim procvetaju, pa ni od njih nikakve vajde.
- Ceo život ljuta borba. Zavezuj dinar za dinar, zakrpiš jednu rupu, ono se otvori druga. Kad stigne plata, daš deci dinar za knjige, za užinu, kupiš im patike, nešto odeće, nema tu probiranja, obezbediš pomalo stočne hrane, kad sve sabereš - ne ostane ništa. Žena i ja da dođemo na red, da nešto za sebe kupimo - teško - ponavlja svoju priču Zoran Puzović, radnik mučenik iz Dubokog kod Užica.

Izvor