Današnje mlade generacije Majdanpečana ne sećaju se Ace "Kapelnika" i njegovog vatrogasnog orkestra koji je na praznik rada, rano izjutra, orno marširao ulicama grada i muzikom zvao rudare na prvomajski uranak. Bila su to i bukvalno "zlatna" vremena procvata ove rudarske varoši, kada su se "obarali rekordi" u iskopinama rude bakra i zlata, serpentinama rudničkih kopova krstarile moćne flote ogromnih dampera, a Majdanpek dva, pa i tri puta dnevno potresali zemljotresi usled miniranja "bogatih" planina, gradili se stanovi, škole, venčavali se momci i devojke, rađali se klinci. Na Prvi maj, zna se - lokalne "budže" odlazile su na elitna mesta, a radnička klasa zaposedala izletište kod Rajkove pećine gde se na besplatne pljeskavice i pasulj gotovo niko nije obazirao.

- Nije bilo porodice koja nije okretala nešto na ražnju. I to ne bilo šta - na ceni je bila samo jagnjetina i jaretina, retko ko je pekao prase - kaže Dragan Petrović (50), i danas zaposlen u Rudniku bakra. "Pekli su se i volovi, više radi atrakcije. Nekada nije bilo dovoljno ljudi da okreće ražnjeve. Danas se nas pet, šest okupi oko jednog praseta, prisećaju se rudari. U međuvremenu mnogo toga se izmenilo. Rat i sankcije iznurili su i ovo prirodno bogatstvo. Devedesetih se nije vodilo mnogo računa o raskrivanju novih rudnih nalazišta.

"Pratila se žica", kako kažu rudari, majdanpečki bakar i zlato kojima je "izgrađeno pola stare Jugoslavije", tada su finansirali neke druge državne "projekte". Nakon svega, RBM je tranziciju dočekao gotovo ruiniran, nova nalazišta su ostala pokrivena jalovinom, a reči kao što su "restrukturiranje" ili "socijalni program" odomaćile se u ovom gradiću. Rudnik je 2002. ostao bez 1.200 radnika, u Industriji za preradu metala, u okviru koje posluje i Zlatara Majdanpek, otpušteno je njih 700. Ovih dana ista sudbina očekuje još 400 rudara i 250 zlatara. Mnoga preduzeća otišla su pod stečaj - štamparija, hotel "Kasina", KGRO "Univerzal". Ostala posluju na ivici opstanka. Privatno preduzetništvo nedovoljno je razvijeno, a stanje putne mreže govori da je Majdanpek ostao gotovo zaboravljen od ostatka sveta. Od svega što je nekada davao, danas mu se ne vraća gotovo ništa, ili tek ponešto, "na kašičicu".



Praznuje se i danas, ali ne tako bogato kao nekad. Truba, orkestara i praznične atmosfere seća se Meho Hodžić, penzionisani rudar: "Ulice su vrile, išlo se na uranak ne samo prvog maja, već svakog prazničnog dana, i svaki dan se okretao novi ražanj. Ali bilo je i para i volje, i bila su to neka druga vremena."

Penzioner Predrag Kozić ispred zgrade okreće prase: "Došla mi je ćerka iz Valjeva, sin mi je tu, pa će porodica biti na okupu ovih prazničnih dana. Ipak, nema one euforije kakva je bila nekada. Danas, moram priznati, morao sam da prištedim za ovo prase koje će morati da potraje ovih prazničnih dana." Sin Kristijan radi u Rudniku. Pre četiri godine nije se našao među prekobrojnima u ovom preduzeću. Nada se da će ga ta sudbina mimoići i ovaj put. "Teško jeste, ali nadam se da će za naš rudnik ponovo doći bolji dani."

Da njegova nada nije bez osnova govori i podatak da su dve australijske kompanije i Drakulićev "Ist Point", već pokazali veliko interesovanje za majdanpečki rudnik. "Vju Risorsis" iz Perta ima i podršku australijske ambasade, i za sada slovi kao najozbiljniji konkurent u trci za ovim nekadašnjim gigantom koji su pre četiri godine svi već bili otpisali. "Mi smo spremni da rudnik preuzmemo ne sutra nego - juče. Naše namere su jasne, investiraćemo 70 miliona dolara u narednih pet godina, pokrenućemo proizvodnju, aktiviraćemo postojeća i istražiti nova ležišta rude" - tvrdi već dve godine Miloš Bošnjaković, izvršni direktor ove kompanije za Evropu. Na pitanje zašto se sa tim čeka, niko ne daje precizan odgovor, pa nepoverljivi rudari obično sležu ramenima i kažu da možda "vlada nešto muti". I Zlatara ima svog potencijalnog kupca, jednu francusku kompaniju koja bi, ako sve bude u redu, ubrzo mogla da postane vlasnik ove prestižne fabrike. Ipak, i tu je "negde zapelo" pa se odužilo. Fabrika bakarnih cevi za sada je jedina uspešno privatizovana firma. Već dve godine posluje u okviru Alpina grupe, švajcarske kompanije koja je donela nove standarde poslovanja, beleži rast proizvodnje, redovno isplaćuje zarade, zapošljava nove radnike. Iako na staklenim nogama, sve ovo doprinelo je da cene nekretnina u Majdanpeku konačno počnu da stagniraju, pa čak i zabeleže mali rast. I danas su ovde stanovi izuzetno jeftini, 64 kvadrata sa centralnim grejanjem u centru grada košta tek nekih osam hiljada evra, ali bilo je i vremena kada su se mogli pazariti za gotovo dvostruko manje pare.

Uz Zlataru i Rudnik bakra Majdanpek je u staroj SFRJ bio među opštinama sa najvećom zaradom. Danas je, sa prosekom zarada od jedva 13 hiljada dinara, proglašen za nerazvijeno područje. Bez novih investicija, uz ovaj trend otpuštanja radnika, za koju godinu teško da će biti nekoga ko će imati zašto da slavi praznik rada.

Izvor