Radikalni levičar, "situacionista", pozni dadaista i čudak Gi Debor negde je oko zapaljive 1968. (na koju je i sam dodavao šepurike) napisao kako je doba pomaka od "biti" ka "imati" prošlo. Ovim je izazvao ovu standardnu žvaku kritički orijentisanih teoretičara bliskih onom nemačkom gradu na Majni, a što su se i na "našoj" Korčuli znali okupiti. Ne, anticipatorski veli Debor, nastupilo je doba pomaka od "imati" ka "izgledati" i taj je pomak temelj savremenog poznog kapitalizma.

I Srbija je, pomalo vrludajući, na tranzicionom putu ka ovom sistemu, sve pod izbečenim motrenjem dva oka kojima se tepa Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Doduše, još odoleva da se izloži zracima onog posebno urokljivog trećeg oka Svetske trgovinske beri-kožu-na-šiljak organizacije. Od dogmi kojima se opravdava i perpetuira ovakvo (kao, uostalom, i svako drugo) sistemsko usmerenje, kao plastična kesa za krošnju, posebno se zalepila jedna mantra: brend. Gurui liberalnog kapitalizma taj su domaći zadatak uradili za peticu. Jer, od Velimira Ilića do lokal-TV tinejdž-voditeljki, preko Egzita i Guče, bermeta i kulena - pojam brenda pevljivi je hit ovog leta. Čak se i Vlada Srbije kupila na ovu priču i ponudila gomile novca za takozvano "brendiranje" zemlje kojom upravlja.

Ugodna je zamisao prema kojoj od Srbije samo treba stvoriti ono što se oduvek zvalo "marka" pa da nam isterivanje iz raja više ne pada tako teško: da novčanici budu puni, a bubrezi ulojeni. Prema ovoj mitologiji, samo ako se izmarketinguje dobra slika - "imidž" - svi unaokolo će da šiznu za Srbijom. A možda i da konsekventno odustanu od nečuvenih zahteva da osumnjičeni zločinci budu uhapšeni i izvedeni na sud.

Uvek je lakše menjati sliku o sebi nego samoga sebe. Brendiranje i slični simulacioni zahtevi poznog kapitalizma odlično su se primili u sredini navikloj na prepodnevno potpisivanje mirovnih sporazuma, a popodnevni uvoz oružja. Ako treba da "izgleda", a ne i da "bude" - kao da se igra na domaćem terenu. Insistiranje na slici, imenu, logou, simbolu a ne na stvarnosti identično je helikopterskom lovu na "begunce" koji se završava na interfonskoj zvonjavi na njihovu kućnu adresu.

Istovremeno, ti novi jerarsi što se s javnošću "odnose" lagodno zaboravljaju na jedan već formirani brend: tek od jugoslovenskih ratova devedesetih u svetske vokabulare ulazi pojam etničkog čišćenja. Ovaj zastrašujuće cinični eufemizam koji je od ubistava, silovanja i proterivanja učinio da zazvuče dobro i korisno - nalik na usisavanje i brisanje prašine -lansiran je sa ovih prostora. Ovaj se termin, bez kopirajta, potom širi po celoj planeti i počinju ga koristiti i za imenovanje kako užasa u Ruandi, Sudanu i slično, tako i neonacističkih video-igrica. Srećom, o zaštiti ovog termina se ne razmišlja, i za ovu se reč ipak ne otima kao za termin "feta" ili "ajvar".

Neka ne začude metafore poput "mantra", "guru", "dogma", jer religijski elementi ovakvih zamisli nisu samo zgodna analogija. I kockasti debeloramski cviker i roze kravata mogu biti mantija, a popovi poznog kapitalizma osmeljuju se i na paljenje veštica. U Kikindi se pristupilo spaljivanju čak 50.000 odevnih predmeta upravo iz brendomantijaških razloga. Brend postaje svetinja, a verski fanatizam čini da se od "veštice" ne vidi žena, te da se od "povrede intelektualne svojine" ne vidi patika. I tuđa nemaština.

Radni ljudi Srbije besvesno su se odrekli mogućnosti da sami-upravljaju svojim fabrikama, odnosno sveta u kojem se i zvezde i planete okreću oko njihovog rada, a ne tuđeg kapitala. Odabirajući nacionalizam, odbacili su revolucionarnu ulogu koja im je dekretski dodeljena, dočekavši svet u kojem je jedina dozvoljena revolucija ona na polju šminke, tj. novih formula za trostruko veću gustinu trepavica. Kao i stalno novih (nanovo revolucionarnih) ukusa žvakaćih guma koji posle izvesnog žvaćućeg vremena redovno postaju identično bezukusni. A gde ljudi, tovljeni lepim prizorima, završavaju poput domaćih životinja u kobasicama: uredno & ironijski spakovani u sopstvena creva. Udobnost (recimo, patika) svakako ima cenu, ali nije na odmet upitati se da li ona ponekad nije previsoka i da li je, umesto nas, ne plaća neko drugi. Neko maloletan, gladan, u svetu koji smo lako otpisali kao "treći".

Nažalost, trenutne izolacionističke i nacionalističke alternative ovakvom hodu još su tragičnije i već viđene. Tobože zatupljujuća videoigrična simulacija uvek je bolja opcija od držanja prave puške: reality show neretko je bolji od golog reality-ja. Ipak, za ilustraciju valja opet poslušati subverzivni a poznati letnji hit "Here we go" izvesnog Stakka Bo iz 1993. godine. I, za promenu, obratiti pažnju na reči ove pesme.

Aleksej Kišjuhas

Izvor