Studenti vode dvostruki život, razapeti između svog sadašnjeg statusa i odvojene uloge u kojoj će se jednog dana naći. Sadašnji status studenta je prosjački, 80% studenata ima manja primanja od najslabije plaćenih radnika. Ali, za razliku od radnika, studenti se ne bune zbog toga, jer oni, za razliku od radnika, imaju nadu. Student očekuje dobro plaćeni posao, jednog dana kada diplomira, neznajući da na beogradskom univerzitetu studiranje u proseku traje više od 7 godina, kao i da manje od jedne trećine studenata zaista i završi fakultet. Ipak student veruje da će baš on biti taj koji će završiti fakultet i to u roku. I šta onda? Oni koji završe prirodne ili tehničke nauke će, ako uspeju da se zaposle u struci, raditi nedovoljno plaćene poslove i životariti na dnu hijerarhijske lestvice. Daleko je veći broj onih koji upišu društvene nauke. Većina diplomiranih studenata završiće na nisko plaćenim poslovima, na poslovima administracije, pomoćnika, sitnih menadžera. Radeći na najnižim nivoima birokratije ili administracije, to je rad koji ubija svaku inicijativu, guši sva interesovanja i ubacuje radnika u začarani krug praznih dana koji se ponavljaju u beskraj. Naravno, mnogi će završiti radeći poslove za koje fakultet uopšte nije ni potreban. No, tada će taj bivši student ponovo početi da se nada, ovog puta nadaće se napredovanju u poslu, boljoj plati, uticajnijim položajima. Znaš li koji procenat onih koji upišu fakultet zaista i ostvari nešto, u skladu sa svojim nadama? Taj procenat je tako mali, da slobodno možeš smatrati da to nećeš biti ti. Zaluđeni spektaklom stalno trčimo za novim šargarepama koje ispred nas postavlja kapitalistički sistem. Posle celog života trčanja za ovim ili onim šargarepama utrčaćeš samo u sopstveni grob.

I pored svega student ležerno pristaje na bedu svake vrste, student je stoički rob, što ga više njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe zamišlja slobodnijim. I zaista, studenti dozvoljavaju da im se bez ikakvog otpora ili protesta oduzmu teško stečena prava, da se obrazovanje do kraja upropasti. Školarine neprekidno rastu, a kvalitet obrazovanja je sve lošiji. Nejednakosti koje će biti izazvane ogromnim školarinama od rođenja će decu razvrstavati u više i niže klase. Koliko će studenti iz manjih gradova morati da odvajaju za smeštaj, pored svih drugih dažbina koje će pratiti buduće školovanje? Obrazovanje će postati privilegija dece bogataša, dokazanih kriminalaca i ratnih profitera. Ova degradacija obrazovanja vrhunac je dostigla kroz privatne fakultete na kojima se ne stiče znanje nego diploma. Moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Tako je univerzitet postao institucionalizovana ogranizacija neznanja.

Kako studenti troše svoje „slobodno“ vreme? Većina je otvoreno prigrabila potrošačko društvo i svoje vreme troši potpuno isprazno i uludo. Oni studenti koji bi želeli da sebe smatraju alternativnima uglavnom konzumiraju ostatke nekadašnjeg alternativnog mainstreama koji je bio loš i u vreme svog nastanka. Neki se zanose „politikom“ – besmislenim polemikama između rivalskih političkih partija koje se bave samo modifikovanjem sistema eksploatacije. Studentskim životima caruju ispraznost, dosada i apatija.

Student je proizvod modernog društva i svoje ekstremno otuđenje on može da dovede u pitanje samo tako što će u pitanje dovesti društvo u celini. Mi smatramo da je neophodna korenita društvena promena. Umesto kapitalističkog sistema, zasnovanog na besomučnoj eksploataciji, sveprisutnoj kontroli, otuđenju i neprekidnom takmičenju želimo da izgradimo novo društvo. Društvo u kome neće biti gladnih, diskriminisanih, nezaposlenih. Društvo zasnovano na solidarnosti i uzajamnoj pomoći, u kome će ljudi imati neposrednu kontrolu nad svojim životima, u kome će proizvodnja i distribucija dobara biti zasnovana na novim proizvodnim odnosima.

Sindikat obrazovanja ASI okuplja studente i studentkinje, nenastavno i nastavno osoblje. Borimo se za smanjivanje školarina i taksi, jeftiniji smeštaj u studentskim domovima, nižu cenu ishrane u menzama, za smanjivanje raspona plata zaposlenih na univerzitetu, kao i za povećanje plata. Borimo se za besplatno i slobodno, svima dostupno obrazovanje, za emancipatorsku kulturu i slobodu umetničkog eksperimenta. Za društvo u kojem će naučna dostignuća koristiti opštem napretku, a ne profitu. Borimo se za društvo u kome će život biti neposredan i strastven, u kome će život biti vredan življenja.

Ako u našim ciljevima prepoznaješ svoje ciljeve, priključi nam se!

februar 2008.