U Srbiji od početka 2008. tako veliki broj registrovanih pogibija na radnom mestu nezabeležen je u poslednjih 20 godina. Od povreda na radu umrlo je čak 16 osoba, teško je povređeno 112 radnika, a zabeležene su i četiri kolektivne povrede, uprkos činjenici da se najveći broj nezgoda dešava u letnjem periodu.

Smrt Dušana Jegdića (31) iz Đale kod Novog Kneževca, koji je poginuo u ponedeljak kada su ga priklještili valjci savremene mašine za papir u Fabrici kartonske ambalaže „Lepenka“, poslednja je u nizu tragedija koje upozoravaju da sami radnici, ali i poslodavci i država treba da preduzmu hitne mere kako bi se radnici zaštitili.

Aleksandar Ivošević, direktor „Lepenke“, povodom ove tragedije izjavio je da je Jegdić, koji je u fabrici kartonske ambalaže zaposlen od avgusta prošle godine, kao i svi radnici prošao kompletnu obuku za tehnološki proces proizvodnje i zaštite na radu i da je po sredi njegova tragična nepažnja. Istraga će u ovom slučaju pokazati ko snosi krivicu za Jagdićevu smrt, ali već dugo je jasno da u sistemu bezbednosti na radu u Srbiji mnogo toga škripi.
Statistika govori da su u protekla dva i po meseca, osim građevinaca, najugroženiji bili baš radnici malih i srednjih preduzeća koji se bave proizvodnjom.

- Brojke govore same za sebe. Naša privreda je u tranziciji i u trci za što većim profitom, pa poslodavci često u drugi plan stavljaju bezbednost i zaštitu radnika. Ne samo da su gradilišta rizična, već se nemarnost u oblasti primene mera zaštite na radu pomera i na industriju. Takođe, nezgode su mnogo češće u malim i srednjim preduzećima, nego u velikim sistemima. Da bi se stanje popravilo, neophodno je povećati svest o potrebi zaštite kod poslodavaca, ali i radnika - kaže za „Blic“ Vera Božić-Trefalt, direktorka Uprave za bezbednost i zdravlje na radu, i dodaje da se nesreće uglavnom dešavaju u letnjem periodu i oktobru, kada su radnici premoreni.

U toku cele prošle godine poginulo je 45 zaposlenih. Jedan od mogućih razloga za rekordno veliki broj nesreća, prema rečima naše sagovornice, jeste topla zima, zbog čega se radilo punom parom i bez prekida.

Takođe, sve veći broj novih vlasnika prilikom pokretanja proizvodnje odvaja samo tri odsto od ukupnih novčanih sredstava za nabavku zaštitne opreme, što je ispod neophodnog minimuma koji iznosi bar 10 odsto početnog kapitala. Primera radi, da bi se obezbedilo jedno gradilište srednje veličine, poslodavac mora da izdvoji oko pet miliona dinara.

- Zbog nezabeleženo velikog broja nesreća u prethodnom periodu krećemo u rigoroznu kontrolu. U toku godine nam stigne nekoliko hiljada primedbi zbog loših bezbednosnih uslove. Naši inspektori rade danononoćno, ali nemoguće je da budu u svakom trenutku i na svakom mestu. Neophodna je sveobuhvatna akcija. Sudije za prekršaje moraju biti ažurnije, a u Uniji poslodavaca i u Privrednoj komori treba da shvate da bezbednost na radu nije samo stvar poštovanja zakona, već i stanje morala i savesti - navodi Snežana Lakićević-Stojačić, državni sekretar u oblasti rada.

Koliko je malo potrebno da dođe do nesreće na radnom mestu pokazuje primer Petra Igrutinovića (54) iz Gornjeg Milanovca. Dok je upravljao „karetom“, malim viljuškarom u fabrici PIK „Takovo“, podleteo je pod lim koji mu je presekao vrat. Na ime odštete od firme je dobio 120.000 dinara, a ubrzo je proglašen tehnološkim viškom.

- Jedva sam ostao živ. Povredio sam se zato što je „kareta“ bila neispravna, ali to nisam mogao da dokažem jer je popravljena u roku od tri sata. Pristao sam na 120.000 dinara odštete od firme i uzeo sam otpremninu, jer više nisam bio u stanju da radim, a i da bi moja supruga ostala na poslu. Međutim, i nju su otpustili - priča Igrutinović, koji se leči u Institutu za neurologiju u Beogradu.

U inspekciji rada kažu da raspon kazni za nepoštovanje mera zaštite na radu iznosi od 800.000 do milion dinara. Osim što su spori, sudovi često izriču kazne ispod zakonskog minimuma. Prema statistici inspekcije, samo 30-35 odsto poslodavaca uradilo je procenu rizika na radnom mestu.

Izvor