Tikiwiki

Upravljanje ljudskim resursima u samoupravnim sistemima

15/07/2009 [16:34]
Od: Hal 9000

Upravljanje ljudskim resursima u samoupravnom sistemu u prvi mah izgleda kao contradictio in adjecto ? naime, u samoupravnim zajednicama naprosto ne mo?e egzistirati ne?to poput upravljanja ljudskim resursima, budu?i da isti pojam ukazuje na postojanje ?onog drugog?, ne?ega ili nekoga koji stoji izvan/iznad subjekata u samoupravnom sistemu, koji izmi?e njihovoj kontroli i na taj na?in se nalazi izvan sistema samog, ?ime se opet redefini?e su?tina sistema, pa o samoupravljanju tada i ne mo?e biti govora.

pi?e : Petar Atanackovi?

Upravljanje ljudskim resursima u samoupravnom sistemu u prvi mah izgleda kao contradictio in adjecto ? naime, u samoupravnim zajednicama naprosto ne mo?e egzistirati ne?to poput upravljanja ljudskim resursima, budu?i da isti pojam ukazuje na postojanje ?onog drugog?, ne?ega ili nekoga koji stoji izvan/iznad subjekata u samoupravnom sistemu, koji izmi?e njihovoj kontroli i na taj na?in se nalazi izvan sistema samog, ?ime se opet redefini?e su?tina sistema, pa o samoupravljanju tada i ne mo?e biti govora. Me?utim, samoupravni sistem podrazumeva u prvom redu dobru i temeljnu organizaciju i koordinaciju radnih aktivnosti, u ?emu upravo ?ljudski resursi? predstavljaju klju?ni problem. Utoliko se zapravo mo?e govoriti o samoupravljanju ljudskim resursima.

Samoupravljanje predstavlja sistem rada (i ?ivota) zasnovan na samoorganizaciji i samoodr?ivosti, sistem koji isklju?uje klju?ne momente kapitalisti?ke etike i kapitalisti?kog na?ina ?ivota i rada, i koji, ?ta vi?e, predstavlja jasnu negaciju kapitalisti?kog sistema, iako nastaje u njegovom okviru (mada se u potpunosti ostvaruje tek nestankom kapitalizma). Kroz uve?avanje broja samoupravnih zajednica, koje vremenom ?ire obim svojih aktivnosti i na sebe preuzimaju sve vi?e onih nadle?nosti iz sfere dr?avne regulacije, dolazi do odumiranja dr?ave i kapitalisti?kog sistema ? iako kona?ni obra?un sa njima tek treba da usledi budu?i da njihovo uni?tenje ne dolazi samo od sebe. U tom smislu samoupravljanje predstavlja istinski novitet, ne?to kvalitativno druga?ije, iako postoji velik broj istorijskih primera poku?aja prakti?ne realizacije samoupravljanja. Me?utim, svi ti poku?aji su do?li previ?e rano, a uostalom, njihov neuspeh ? koji je do?ao kao rezultat ne tobo?nje neispravnosti teorijskih re?enja ve? kao posledica spoljnih uzroka ? mogao bi predstavljati jednu od potvrda njihovog preuranjenog stupanja na istorijsku pozornicu.

Re? je o sistemu koji isklju?uje norme pona?anja i delovanja uobi?ajene u kapitalisti?kom sistemu: razdvojenost kapitala od rada i razdvojenost jednog i drugog od upravljanja njima, hijerarhijski model organizovanja koji proisti?e iz klasnog karaktera dru?tva, princip nagra?ivanja i ka?njavanja, autoritarno pona?anje u bilo kojoj formi i tako dalje. Me?utim, u prakti?nom funkcionisanju samoupravnog sistema u ovom istorijskom trenutku postoje brojne pote?ko?e, me?u kojima se kao naro?ito zna?ajan, na prvi pogled gotovo nepremostiv problem, javlja nepravilna ili pogre?na percepcija vrednosti koje ovaj vid organizovanja promovi?e. Re? je o problemu ?iji se uzroci nalaze u nesvesnom prihvatanju autoritarnih vrednosti i normi klasnog dru?tva, koje se usa?uju kroz vaspitno-obrazovni sistem i kojih je izuzetno te?ko osloboditi se bez dugotrajnog individualnog i kolektivnog rada. Misli se na individualnu nemogu?nost (ili pre nesposobnost) pravljenja jasnog otklona od vladaju?ih vrednosti i normi tj. nemogu?nost nedvosmislenog izja?njavanja u korist ne?eg kvalitativno druga?ijeg od onoga ?to jeste. U velikoj meri re? je i o prevazila?enju konformizma, odbacivanju svih onih lagodnih strana kapitalisti?kog sistema zajedno sa onim nelagodnim koje svima smetaju.

Dakle, re? je o nesposobnosti samih subjekata u samoupravnom sistemu da ispravno percipiraju samoupravljanje i da deluju u skladu sa tim. Stoga proizilazi da velik broj istih nije ni izbliza spreman i sposoban za rad u samoupravnim zajednicama, bez obzira na to koliko bila sna?na njihova ?elja da uzmu u?e??e u njima. Utoliko bi se moglo zaklju?iti da ?e tek sa promovisanjem kvalitativno druga?ijeg sistema vrednosti (kroz primenu druga?ijeg obrazovno-vaspitnog modela itd), a tek nakon nekoliko generacija, biti oblikovani ljudi oslobo?eni autoritarnih i klasnih shema, koji mogu postati temelj novog dru?tvenog sistema. Me?utim, ?injenica da se novo dru?tvo za?inje u okvirima starog t.j. da je novo ve? po?elo da nastaje unutar starog, naprosto primorava da se ve? sada posveti du?na pa?nja brojnim konkretnim pitanjima prakse samoupravljanja. Dakle, upravo svakodnevna praksa ukazuje na va?nost promi?ljanja, budu?i da spontanost, iako od velikog zna?aja, ne mo?e predstavljati zamenu za sve.

Ono ?to se re?nikom kapitalisti?ke teorije menad?menta naziva ljudskim resursima, i ?to se u istoj defini?e kao va?no pitanje, za teoriju i praksu samoupravljanja jeste problem ?ije re?enje u najve?oj meri predstavlja klju? uspeha samog sistema. Me?utim, po pitanju ljudskih resursa postoji zna?ajna razlika izme?u kapitalisti?kog i socijalisti?kog tj. samoupravnog, ne samo menad?menta, ve? sistema u celosti: u samoupravnim sistemima postoji ne?to izra?enija doza voluntarizma, budu?i da se sistem ne zasniva na spolja?njem pritisku (jer se iz ?carstva nu?nosti? prelazi u ?carstvo slobode?, ?to bi rekao Marx) pa tako ?itav sistem po?iva na individualnim voljama, svestima i inicijativama, koje se takore?i slivaju u jedinstveni tok kolektivnog delovanja. Dakle, od individualne inicijative zavisi ho?e li ta kolektivna akcija dobiti izgled i snagu malenog potoka ili ogromne reke, ?ija vodena masa je u stanju da odnese sve pred sobom. Kada je re? o samoupravnim zajednicama koje nastaju na temelju jo? uvek ?ivu?eg kapitalizma upravo na tom mestu javlja se problem.

Problem ovakvih zajednica le?i u u ve?oj izlo?enosti ideolo?koj ofanzivi i uop?te pritisku kapitalisti?kog sistema, ali pre svega u nemogu?nosti potpune prakti?ne primene bazi?nih principa samoupravljanja. Kao problem svoje vrste, ali problem koji se danas ispoljava na svakom koraku i na koji zato neprestano treba ukazivati, javlja se usvajanje vrednosti klasnog sistema (i pona?anje u skladu sa njima), koje se zasniva na (naj?e??e) nesvesnom uverenju u ispravnost autoritarnog pristupa i hijerarhijskog organizovanja tj. percipiranja klasnog sistema kao jedino mogu?eg, ?to uop?te proizilazi iz ve?e podlo?nosti kapitalisti?kom ideolo?kom pritisku. I kada u samoupravnim zajednicama (ili onima koje se tako deklari?u) koje deluju u okviru kapitalizma participiraju subjekti takvog specifi?nog polo?aja i svetonazora, rezultati su najbla?e re?eno sporni i kontroverzni (?to je ipak u velikoj meri i logi?no, budu?i da u sistemu koji je utemeljen na protivure?nostima i svakodnevna praksa mora biti protivure?na). Su?tina problema sadr?ana je u shizofrenosti pozicije u kojoj se svakodnevno nalaze subjekti samoupravnih kolektiva tj. razapetost izme?u socijalisti?ke teorije i prakse u kapitalisti?kom okru?enju.

Kapitalisti?ki sistem odlikuje se jasno definisanim pravilima i koordinatama, ?to je na neki na?in njegova velika prednost u odnosu na jo? uvek nejasnu i nedefinisanu alternativu u vidu samoupravnog socijalizma. U takvim okolnostima znatno jednostavnije (lagodnije) re?enje za pojedinca predstavlja nekakvo uklapanje u postoje?i sistem (koji svojom odre?eno??u ujedno nudi izvesnu sigurnost), nego pionirski rad u izgradnji novog dru?tva, ne?ega jo? uvek nejasnog i neodre?enog, ?iji uspeh uostalom ni sa ?im nije zagarantovan, budu?i da socijalisti?ko dru?tvo ne nastupa sa ?neminovno??u istorijskog razvitka? kao nekakav raj na zemlji, ve? njegovo ostvarenje, uspeh ili neuspeh, u najve?oj meri zavisi od onoga ?to se naziva svesnom ljudskom akcijom, subjektivnom snagom istorije ili subjektom revolucije. I upravo ta svesna ljudska akcija, ljudski faktor uop?te, pojavljuje se kao problem ? zato njegovo re?enje za samoupravne sisteme u mnogome predstavlja re?enje svih re?enja.

Neodlu?nost u?esnika samoupravnog eksperimenta pred izazovno??u kapitalisti?kog spektakla, neodlu?no upu?tanje u avanturu izgradnje alternative i (krajnje neobi?an) pristup, koji se odlikuje uverenjem da je primena kasarnskog modela mogu?a tamo gde za njega apsolutno nema mesta, imaju najbla?e re?eno protivure?an tok u praksi i imaju rezultate koji su, ako ne ve? bezvredni, a ono krajnje sumnjive vrednosti. Da bi problem bio ve?i, pristup i praxis svojstven ?inovnicima zapla?enim snagom dr?ave obavezno je pra?en demago?kim naklapanjima i frazeologijom ljutih salonskih revolucionara. Krajni produkt ovakvog odnosa stvari jeste zaglu?uju?a graja kojom se ?eli prikriti ?injenica da umesto samoupravljanja tu naj?e??e po sredi imamo bajku o njemu i da su na mesto praxisa stupili pesma i igra tj. da se tu vi?e peva i gusla o delanju nego ?to se stvarno deluje. U gorem slu?aju dobija se staljinisti?ka kasarna pod firmom samoupravnog kolektiva. Ali, kako god da se stvari postave, efekti su jednako bezna?ajni.

Prakti?na iskustva svih kolektiva zasnovanih na osnovama samoorganizacije, samoodr?ivosti i samoupravljanja, ukazuju na presudnu va?nost problema individualne inicijative i preuzimanja odgovornosti. Samoupravni kolektiv polazi od premise da je sam kolektiv skup slobodnih samosvesnih individua u kojem je svakoj od njih ostavljen izbor poslova koje ?e obavljati, kao i vremena i snage koje ?e u to ulo?iti. Spomenuta sentenca sadr?i odre?enja koja se ve? grani?e sa kli?eima, ali ?ije va?enje time ipak nije dovedeno u pitanje ? problemati?no je zapravo njihovo isklju?ivo formalno prihvatanje, prihvatanje kao ne?eg poznatog, ne?ega ?to se ne mora posebno razmatrati, u ?iju se su?tinu onda i ne mora ulaziti, i ?to je prihva?eno iako nije shva?eno. Naprosto, polazi se od fraze da je to ve? ne?to poznato, a ?ono poznato uop?e nije zato spoznato, jer je poznato. To je najobi?nija samoobmana... ako se pri spoznavanju pretpostavi ne?to kao poznato? (1). Dakle, u samom definisanju kolektiva javlja se problem jer svaki ?lan kolektiva mo?e imati razli?ito vi?enje iste stvari i svaki u toj definiciji opa?a samo jednu stranu ? drugim re?ima, opet se javlja problem celine (koja je jedino istinita) i celovitog sagledavanja odnosa stvari: kolektiva kao celine, pojedina?nih ?lanova unutar kolektiva i interpersonalnih odnosa, zatim odnosa pojedina?nih ?lanova prema kolektivu kao celini i obrnuto, kao i polo?aja kolektiva u ?iroj zajednici. Posebnu stranu ovoga predstavlja zanemarivanje ?injenice da svaki pojam ima kompleksno zna?enje i da predstavlja ?jedinstvo suprotnosti?, te da naj?e??e razli?iti pojedinci vide samo razli?ite strane istog pojma. Upravo se stoga javljaju situacije u kojima pona?anjem pojedinaca rukovode isklju?ivo li?ni interesi, umesto li?nih i kolektivnih podjednako, ili u kojima se sloboda izbora i delovanja poima parcijalno, bez odgovornosti koja prati svaku slobodu i koja je tim ve?a ?to je ve?a sloboda. To su situacije koje mogu biti tipi?ne za kapitalizam, koliko i za pretkapitalisti?ke stadijume razvitka, ali se nikako ne mogu dovesti u vezu sa samoupravljanjem.

Dakle, najzna?ajnije probleme u samoupravnim kolektivima predstavljaju motivacija i individualna inicijativa. Problem motivacije utoliko je ve?i jer je kao problem veoma razu?en, pa ga je te?e obuhvatiti i razmotriti. Najjednostavniji odgovor na pitanje motivacije mogao bi biti taj da ?e radnik tj. ?lan samoupravnog kolektiva ostvarivati visoku produktivnost ukoliko njegove predispozicije, znanje i motivi budu prvo uskla?eni me?u sobom, a zatim i u skladu sa aktivnostima koje obavlja. Pri tome treba naglasiti da su predispozicije, ve?tine, znanja i motivi koji uti?u na produktivnost rada dinami?kog karaktera i da se tokom vremena menjaju i razvijaju (2). Me?utim, na ovom mestu odmah se javlja problem jer samoupravni kolektiv ne poznaje menad?ment kapitalisti?kog tipa, pa utoliko ne postoje strukture kojima bi procena sposobnosti ?lanova kolektiva predstavljala osnovni zadatak. Da bi ovaj problem dodatno dobio na te?ini, treba mu pridru?iti i pristup samog ?lanstva samoupravnih kolektiva, koje u ve?ini ne iskazuje svoje vi?enje radne organizacije, generalnih pravaca njenog delovanja i konkretnih poteza, niti pokazuje ve?u inicijativu u samom radu, ve? naprosto o?ekuje da njihov individualni ?kvalitet? bude nekako prepoznat i da im bude pru?ena prilika da obavljaju aktivnosti koje smatraju uska?enim sa li?nim afinitetima. Kada se to ne desi, jer naprosto nije realno o?ekivati da se desi, javlja se nezadovoljstvo u kolektivu.

Dakle, osnovno pitanje jeste kako ?lanovima samoupravnih kolektiva uspe?no predo?iti ?injenicu da ne postoji na?in da ih se primora na obavljanje bilo kakvih aktivnosti i da nivo njihovog involviranja u funkcionisanje kolektiva, izbor aktivnosti koje ?e obavljati, polo?aj unutar zajednice, pa u krajnjoj liniji i uspeh kolektiva kao celine, zavisi u najve?oj meri od njihovog li?nog anga?ovanja i individualne inicijative? Naprosto, ne postoji na?in da drugi ljudi pokazuju inicijativu za njih umesto njih, i to je potrebno svim ?lanovima kolektiva staviti do znanja, ?to je mogu?e ranije, ne bi li se izbegle kasnije turbulencije u radu kolektiva. Kako je ve? re?eno, u uslovima kapitalisti?kog okru?enja ?lanovi kolektiva mogu biti podlo?ni ideolo?koj propagandi kapitalizma i utoliko je vi?e potrebna intenzivna edukacija ?lanstva unutar kolektiva, koja me?utim nije mogu?a bez postojanja prave komunikacije unutar kolektiva.

Uspe?na komunikacija unutar kolektiva zavisi od velikog broja faktora. Kao prvo, karakter tj. organizacija samog kolektiva bitno odre?uje na?in komuniciranja ? ukoliko je kolektiv hijerarhijski i autoritarno struktuiran (?to opet govori da nije re? o samoupravnom sistemu), postoji velika mogu?nost selekcije informacija i manipulacije njima, pri ?emu stvarna komunikacija i nije mogu?a. Sa druge strane, zna?ajnu ulogu u svemu imaju i interpersonalni odnosi ? ukoliko su oni stabilni, ukoliko nisu obele?eni velikim emotivnim nabojem ili odre?enim prate?im negativnim pojavama (egoisti?kim takmi?arskim karakterom, zavi??u, surevnjivo??u i sli?no) komunikacija je mogu?a. Jezik je tako?e bitna odrednica komunikacije, jer predstavlja naj?e??i uzrok komunikativnih problema. Zato, da bi komunikacija u kolektivu bila mogu?a, neophodno je preduzeti nekoliko koraka. Prvo, jezik pri komuniciranju potrebno je pojednostaviti, ne bi li on bio razumljiv svakome od u?esnika dijaloga, ?ime se, zapravo, dijalog tek ?ini mogu?im. Pa?ljivo slu?anje sagovornika tj. aktivno slu?anje jeste izuzetno va?no ? komunikacija nije mogu?a ukoliko ne postoji ?elja da se sagovornik saslu?a, ukoliko se pri slu?anju pokazuje nestrpljenje, sagovornik prekida i ometa ili ukoliko izostaju pitanja koja stimuli?u sagovornika. U isti mah time se ukazuje du?no po?tovanje prema sagovorniku i daje mu se do znanja da su njegovi stavovi od zna?aja za radni kolektiv, ?to itekako doprinosi li?noj motivaciji. Na posletku, u dijalogu je neophodno savladavanje emocija jer stavove treba iznositi bez nepotrebnog emotivnog naboja, budu?i da oni samo mogu podi?i tenziju ali ne i doprineti kvalitetu komunikacije (3).

U toku komunikacije i uop?te funkcionisanja kolektiva javljaju se konflikti. Konfliktne situacije mogu imati znatne pozitivne posledice po rad kolektiva, i to tako ?to ukazuju na probleme u radu, omogu?uju izmene u funkcionisanju, vode boljim re?enjima i odlukama, pove?avaju privr?enost kolektivu, uve?avaju inicijativu, pove?avaju razumevanje gledi?ta suprotne strane (i tako uti?u na pobolj?anje kvaliteta dijaloga u kolektivu). Me?utim, konflikti mogu imati i negativan uticaj na rad zajednice, od slabljenja i ometanja komunikacije, pogor?anja interpersonalnih odnosa, slabljenja individualne inicijative, gubljenja snage i tro?enja energije potrebne za rad u kolektivu na re?avanje sporednih problema i tako dalje. U krajnjoj liniji, konflikti mogu voditi paralisanju rada kolektiva u celosti. Jedna od najve?ih opasnosti koje se javljaju u konfliktnim situacijama jeste pove?anje kontrole unutar kolektiva, sa ciljem lak?eg upravljanja konfliktom, ?ime se zapravo prelazi sa participativnog na autoritarni stil rada. Ovakav razvoj doga?aja neophodno je izbe?i po svaku cenu jer objektivno ne predstavlja re?enje za postoje?e konfliktne situacije niti za njihovo izbegavanje u budu?nosti, a pri tome dovodi u pitanje sam opstanak samoupravnog kolektiva jer direktno ugro?ava principe na kojima je zasnovan. Zato je neophodno konflikte prihvatiti kao sastavni deo radnog procesa, kao neizostavni prate?i efekat svake promene u kolektivu, ali i to da je samo minimalni nivo konflikta optimalan. Sa druge strane, konfliktne situacije se mogu pokazati pozitivnim u situacijama kada u kolektivima zavlada apatija i kada nestane radne dinamike. U takvim okolnostima treba pa?ljivo stimulisati konflikte, budu?i da se njima mogu generisati kriti?ko razmi?ljanje i inicijativa (4). U prilog ovome govore iskustva brojnih radnih kolektiva (kako onih kapitalisti?kih tako i onih socijalisti?kih, a potvr?uju ga i skromna iskustva autora ovih redova).

Uspe?nom funkcionisanju samoupravnog kolektiva mora pre svega prethoditi osnovni konsenzus, kojim bi se odredili temelji samoupravne organizacije ne bi li ona sa pravom mogla da nosi zvanje organizacije. Definisanje dugoro?nih i kratkoro?nih ciljeva predstavlja neizostavni deo konsenzusa, iako su odstupanja u njihovom odre?ivanju ne samo mogu?a, ve? i nu?na tokom vremena. Za ovim sledi postavljanje radnih principa, ?ija se su?tina zasniva na tezi da je svaki rad u samoupravnom kolektivu zasnovan na dobrovoljnoj osnovi tj. da svako radi onoliko koliko smatra za neophodno i da ne postoji na?in da se neko prisiljava na bilo ?ta, osim u slu?aju preuzetih obaveza, budu?i da sloboda izbora i obima aktivnosti povla?i za sobom li?nu odgovornost prema sprovo?enju preuzetih obaveza. Utoliko je po?eljno i strpljenje unutar kolektiva, pre svega prema ?lanovima ?ije su aktivnosti i inicijative zanemarive, iako u svemu postoje odre?ene granice. Kao ?to su ?lanovi kolektiva slobodni da se opredele za neaktivnost, tako je i kolektiv kao celina slobodan da u svoj sastav uklju?uje nove ?lanove koji ?e zamenjivati one neaktivne, nesposobne i nemotivisane. Naime, u samoupravnim kolektivima ne postoje zauvek odre?ene ili rezervisane funkcije, i utoliko samo od li?ne motivacije, inicijative i anga?ovanja pojedinaca zavisi ho?e li ih obavljati oni ili neko drugi. U tom smislu se svi ?lanovi kolektiva, koji svesno ili nesvesno iskazuju ?elju za tim da budu vo?eni kao u kapitalisti?koj korporaciji, suo?avaju sa mogu?no??u potpune marginalizacije unutar zajednice, pa pod tim uticajem (bez spoljnog pritiska, nagrade ili pretnje sankcijom) naj?e??e po?inju da pokazuju inicijativu i uve?avaju svoj anga?man. U tome bi mogao da se nalazi odgovor na problem individualne motivacije i inicijative postavljen ne?to ranije. O?igledno je u pitanju re?enje ?ija se validnost donekle mo?e osporiti, budu?i da nije re? o isklju?ivo autonomnoj odluci, ve? o stimulisanoj, pa mo?e se re?i i donekle iznu?enoj motivaciji, odnosno, o unutra?njem motivu koji nastaje na osnovu izvesnog spolja?njeg impulsa. Me?utim, u okolnostima dalje egzistencije kapitalisti?kog sistema te?ko je tra?iti idealne recepte, jer u nesavr?enim uslovima ne mo?e biti savr?enih re?enja.

* * *

Generalno govore?i, nije neobi?no ?to se o problemima prakse samoupravnih kolektiva do sada nije dovoljno raspravljalo u socijalisti?kim krugovima: najve?i broj teoreti?ara naprosto je izbegavao ili izbegava da unapred defini?e i konkretizuje ne?to ?to se smatra apstraktnim, nedovoljno jasnim ili prosto neuhvatljivim. To je donekle i u skladu sa ?tradicijom? nedostajanja preciznih definicija klju?nih pojmova socijalizma u njegovoj teoriji, u prvom redu nedostatka obja?njenja onoga ?to se podrazumeva pod socijalizacijom ili podru?tvljenjem sredstava za proizvodnju (5), pa onda i svega ostalog ?to iz tog pojma proizilazi. U velikoj meri to je posledica istog onog podrazumevanja, uzimanja da je ne?to ve? poznato iako uop?te nije spoznato. Me?utim, samoupravna praksa ?ivi ve? decenijama i utoliko socijalisti?ki kolektivi kao klice budu?eg dru?tva ne predstavljaju nikakve fantazmagorije, nikakvo anticipiraju?e buncanje, ve? stvarnost, ?to bi samim tim zna?ilo da hvatanje u ko?tac sa problemima samoupravne teorije i prakse ne predstavlja ma?tarenje ili naga?anje, ve? nu?nost koju diktira praksa. Samo na taj na?in treba shvatiti i sve prethodne redove, koji su nastali ne kao poku?aj odre?ivanja ne?ega ?to tek treba da nastupi, ve? kao nu?nost koja se javila u toku prakti?nog rada i pre svega rezultat te prakse, poku?aj da se prakti?nim re?enjima da izvesno teorijsko uobli?enje, koje me?utim ne smera na to da se predstavi kao trajno ili kona?no, a pogotovo ne kao celovito ili jedino ispravno.

fusnote:
(1) G. W. F. Hegel, Fenomenologija duha, Naprijed, Zagreb, 1985, strana 22.
(2) Veronika Zimanji, Gizela ?tangl ?u?njar, Organizaciono pona?anje, Subotica, 2005, strana 79.
(3) Ibid, strana 179-180.
(4) Ibid, strana 238-239.
(5) Karl Korsch, Radno pravo za savjete preduze?a. Spisi o socijalizaciji, Zagreb, 1974, strana 153.

[Lista ?lanaka]