Studentska jesen 2011.

prilog analizi neuspeha prošlogodišnjeg studentskog protesta

Većina onih koji su se interesovali za prošlogodišnji studentski protest pamte ga po blokadama fakulteta i protivrečnim informacijama koje su se pojavljivale u medijima. Učesnici protesta sećaju ga se po spavanju na fakultetima, novom duhu zajedništva, zborovima u kojima su učestvovali, ali i po zastrašivanjima, apatiji svojih kolega, medijskim manipulacijama, privatnom obezbeđenju, policiji u civilu, neonacistima...

To je bio prvi ozbiljan studentski protest nakon skoro pet godina – fakulteti su blokirani, zahtevi i argumenacija su bili naglašeno socijalni, a odluke su donošene isključivo na direktno-demokratskim studentskim zborovima (plenumima). Ozbiljna su bila i nastojanja vlasti da uguši proteste. Što je sistem u dubljoj krizi, to mu je bitnije da održi lepu fasadu i spreči talasanje, jer bi masovni protest bilo koje društvene grupe mogao biti okidač za eskalaciju ogromnog socijalnog gneva koji se već godinama taloži. Prošlogodišnji obračun policije sa malinarima i birokratsko razbijanje štrajka prosvetara su dobri primeri ovakve prakse. Sistem je pokušavao da kontroliše studentski protest tako što su mediji oblikovali javno mnjenje, fakultetske uprave pokušavale da zaplaše i demotivišu studente u protestu, a studentski parlament težio da uspostavi hegemoniju nad studentskim protestom.

Prvi socijalni protesti studenata organizovani su još u jesen 2006. godine, kada su studenti blokirali zgradu Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sadašnji Zakon o visokom obrazovanju bio je tek usvojen, a studenti u protestu su tada ukazivali na njegovu pogubnost. Sve ono na šta se upozoravalo, ostvarilo se u narednim godinama u kojima je postepeno sprovođena Bolonjska reforma: školarine su dodatno povećane, uvedene su razne nove takse, uvedeno je bodovno rangiranje, a obrazovanje je postajalo sve sakatije, nekvalitetnije i podređenije zahtevima neoliberalnog tržišta. Ovaj proces, koji je u korenu studentskog nezadovoljstva, istovremeno je glavna prepreka studentskom organizovanju: fakulteti sve više liče na srednje škole, a studenti su namerno infantilizovani, zaplašeni profesorskim autoritetom, ohrabreni da nekritički reprodukuju gradivo koje im se servira. Osnovne lekcije koje treba da nauče su poslušnost i uklapanje u „svet odraslih“, mirenje sa „realnošću“ i pasivnost praćena otrovnim cinizmom. Oni koji ovo dobro savladaju, mogu da pređu na drugu stranu pasivnosti – da se potpuno stave u službu vladajuće klase i bore za održanje postojećeg poretka protiv onih koji bi hteli da „talasaju“.

Uprkos ovim stegama, studenti Filološkog fakulteta su se pobunili početkom oktobra, a pridružili su im se i studenti drugih fakulteta. Prvo kroz ulične proteste, a zatim kroz blokade Filološkog, Filozofskog i Više elekotrotehničke škole. Širenje protesta je tu zaustavljeno, studenti koji su blokrali fakultete podlegli su pritiscima posle nekoliko nedelja intenzivne borbe, a ni jedan od glavnih zahteva nije ispunjen. Smatramo da je zarad stvaranja jakog studentskog pokreta potrebno analizirati prošlogodišnji protest, sa posebnim osvrtom na njegove slabosti.


Mogu se izdvojiti dve faze prošlogodišnjeg protesta – period pre početka prve blokade i period nakon nje. Na početku uličnih protesta, gušena je svaka ideja o blokadi Filološkog fakulteta, a kada je Filološki ipak blokiran vlast se trudila da izoluje studente i potom razbije blokadu.

Od prvog okupljanja zbog naplaćivanja prenosa bodova i prve akcije na svečanom prijemu brucoša na Filološkom, članovi studentskog parlamenta i drugi karijeristi su pokušavali da spreče blokadu fakulteta. Ubeđivali su studente kako moraju da slušaju baš njih, širili su glasine, namerno sabotirali plenume da bi pokazali kako direktna demokratija „ne funkcioniše“, pokušavali da na svoju ruku promene odluke plenuma, sprečavali konstrukivan rad itd. Karijeristi sa Filološkog, videvši da gube tlo pod nogama, pokušali su da zabrane studentima ostalih fakulteta da glasaju na plenumu Filološkog, a parlamentarci sa drugih fakulteta su govorili „svojim“ studentima da ne idu na plenume. Pretili su studentima da će biti izbačeni sa fakulteta ako pokušaju blokadu, da će policija upadati na fakultete da razbija blokade, hapsi i prebija studente, kao i da će oni koji učestvuju u blokadi krivično odgovarati. Oni su zapravo bili prva linija odbrane fakultetske uprave.

Grupa ljudi iz protesta na Filološkom koja je pokušavala da uspostavi kontrolu nad plenumom, pasivizuje protest i spreči blokadu, uglavnom se povukla iz protesta nakon što je borbena grupa studenata koja je zagovarala blokadu uspela da pridobije većinu svojih kolega. Tek tada je protest počeo slobodno da diše, iako se tokom par prethodnih nedelja dosta studenata razočaralo zbog nejedinstva i odustalo od protesta. Šteta je već bila velika, a protest je u blokadu ušao načet.


U drugoj fazi, nakon što je Filološki fakultet blokiran, protiv studenata je upotrebljen širok arsenal: dezinformacije, manipulacija, različiti oblici zastrašivanja, i na kraju fizičko nasilje.

Medijska kampanja protiv studenata imala je više nivoa. Već nekoliko godina, redovna je pojava da se dan uoči zakazanog studentskog protesta preko radija i televizije plasira neistina da su studetski zahtevi ispunjeni kako bi se unela zabuna i smanjio broj studenata koji će doći na protest. Tokom blokade, svakodnevno su na državnoj televiziji objavljivane dezinformacije da su ispunjeni svi zahtevi studenata i da je blokada prekinuta. Mediji su kao po direktivi objavljivali gotovo sve što im je saopštavano iz uprava fakulteta, Rektorata, Ministarstva, dok saopštenja plenuma uglavnom nisu prenošena ili su bila pogrešno interpretirana.

Mediji su javnost ubeđivali da blokade uopšte ne organizuju studenti, a studente da su sami krivi za sve što im se dešava. Sistematski je stvarana iskrivljena slika o studentima u protestu, kako bi se sprečilo njegovo širenje i društvo okrenulo protiv studenata. Bilo je i roditelja koji su pod uticajem medija pokušavali da spreče svoju decu da idu na blokadu. Ovoj manipulaciji je podleglo i dosta mladih koji su izgradili ciničan stav prema blokadi i studentskoj borbi uopšte. Sa druge strane, mediji su studente u protestu pokušavali da demorališu, ubeđujući ih da nezadovoljstvo okrenu ka sebi i dovodeći ih u situaciju da konstatno moraju da se brane od različitih optužbi. Na primer, odmah nakon prve protestne šetnje, u Politici je 8.10.2011. izašao tekst „Knjigu u šake“, novinarke Sandre Gucijan. U ovom potkazivačkom tekstu o studentima koji protestuju govori se kao o večitim i lošim studentima koji nemaju pravo da se bune, jer „nisu dovoljno učili“, a država „kritikuje“ zato što još uvek toleriše studentske proteste. O ovakvoj vrsti manipulacije pisao je i Noam Čomski: „Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema“ (isp. Noam Čomski „Deset strategija manipulacije stanovništvom“).

Naročitu ulogu imale su uprave fakulteta, kao i rektor BU Branko Kovačević. Dekan Filološkog fakulteta Aleksandra Vraneš zbunjivala je javnost izjavama kako iza blokade ne stoje studenti Filološkog fakulteta, da to uopšte nisu studenti i da jako mali broj studenata podržava blokadu. Rektor Branko Kovačević otvoreno je putem medija pozvao državu da silom odblokira fakultete, tvrdeći da iza blokade stoje levičarske grupe, kao i da su blokade politički motivisane.

Nakon toga, usledili su napadi neonacista na blokirane fakultete. Pri svakom incidentu u blizini se nalazilo dosta policije, a tokom napada bakljom na Filozofski fakultet prisutan je bio i PR Univerziteta Marjan Nikolić. Ovi incidenti trebali su da isprovociraju studente kako bi na nasilje odgovorili nasiljem, što bi poslužilo kao izgovor policiji da rasturi blokadu. Takođe, teren za nasilno razbijanje blokade pripreman je i na samom fakultetu. Pošto na Filološkom fakultetu biblioteke i profesorski kabineti nisu bili blokirani, profesori sa pojedinih katedri okupljali su studente (i to uglavnom neinformisane brucoše, najpodložnije manipulacijama, koji su na fakultet krenuli par nedelja pred blokadu) i ubeđivali ih da blokada fakulteta nije u njihovom interesu, ali su ih i otvoreno zastrašivali da će ako podrže blokadu izgubiti semestar i neće moći da polažu ispite. Na Filozofskom su najmračniji elementi počeli da prete i najavljuju „oslobođenje“ fakulteta, a studentski parlament je čak organizovao antiblokadni protest ispred fakulteta. U međuvremenu, mediji su pripremali javnost pričama da je blokada nasilan čin i da manjina oduzima ostalima pravo na slobodno kretnje i pohađanje nastave.

Kada je dobar deo studenata zaplašen ili demotivisan, uprava Filološkog fakulteta prva se odlučila za fizički obračun sa najborbenijim studentima. Profesori ovog fakulteta su 27.10.2011. zajedno sa grupom nepoznatih ljudi, za koje se predpostavlja da su policajci u civilu, fizički nasrnuli na studente u blokadi, nakon čega je blokada i prekinuta. S druge strane, uprava Filozofskog fakulteta unajmila je privatno obezbeđenje, koje je trebalo da silom sruši blokadu, ili da isprovocira fizički obračun sa studentima. Nakon što su studenti svojim telima izgurali privatno obezbeđenje iz zgrade, uprava fakulteta je najavila da će pokrenuti disciplinske postupke protiv dvojice studenata, dok je protiv jednog studenta i podnela krivičnu prijavu (u kojoj se dotični student optužuje da je obezbeđenje „vukao za uši“).

Članovi studentskog parlamena Filozofskog fakulteta u Novom Sadu nisu prezali ni od upotrebe nasilja kao jedinog argumenta protiv studenatskih zahteva. Oni su obukli plave prsluke (koje inače nose pripadnici privatnih obezbeđenja) i blokirali ulaze ne dozvoljavajući studentima da uđu u zgradu fakulteta. Nakon toga su sa pripadnicima navijačkih grupa i desničarskih organizacija sprečili održavanje plenuma.

Potrebna je jasna strategija

Često se postavljaju pitanja: Koji je najbolji način organizovanja? Kakve zahteve postaviti? Kako se boriti za njihovo ispunjenje? Da bi se formulisala jasna strategija za naredne proteste, ova pitanja treba detaljno analizirati.

Suprotnost između direktno-demokratskog organizovanja i studentskog parlamenta postoji još od početka 2007. godine, kada su po prvi put održani izbori za studentske parlamente, koji su uvedeni novim Zakonom o visokom obrazovanju. Neki učesnici protesta 2006. na Filozofskom, oportunistički orijentisani, željni kontrole, ušli su u studentski parlament. To je imalo katastrofalne posledice po studentsko organizovanje. Naredne jeseni, 2007. nije ni bilo protesta, a 2008. su proteste zajednički organizovali studentski parlamenti sa različitih fakulteta, dok je organizovanje studentskih zborova sabotirano. Taj protest se pretvorio u potpuni fijasko kada je studentski parlament Fakulteta političkih nauka, kontrolisan od omladine DS, izašao iz protesta nakon što je studentima FPN ispunjen deo zahteva. Identičan scenario sa istim akterima ponovio se i 2009, a 2010. godine studenti su završili štrajkujući glađu u najlonskom šatoru ispred Vlade Srbije.

Studentski parlamentarizam je pre pet godina osakatio i izopačio studentski pokret koji je imao veliki potencijal. U međuvremenu su bez mnogo otpora povećane školarine i uvedeno je bodovno rangiranje. Bilo je potrebno nekoliko mukotrpnih godina da bi ponovo moglo da se krene od početka. Međutim, već se čuju glasovi koji ponovo predlažu ulazak u studentski parlament. Smatramo, na osnovu direktnog i istorijskog iskustva, da neposredna demokratija mora biti osnov svakog studentskog (i ne samo studentskog) organizovanja, bez obzira kakvi se zahtevi postavljaju i kojim se metodima bori za njihovo ostvarenje.


Loši studentski zahtevi su jedan od bitnih razloga zašto studentski protesti ne uspevaju. Zahtevi su često kontradiktorni i bilo je situacija kada ne samo da nisu uspeli da ujedine studente nego su ih okretali jedne protiv drugih. Često nije jasno da li se zahtevi odnose na sve fakultete ili samo na neke od njih, pa se dešavalo da određeni zahtev bude ispunjen samo studentima jednog fakulteta, koji onda napuste protest i ostave na cedilu svoje kolege sa drugih fakulteta. Uvek se zahteva nešto sitno, parcijalno, traži se neko jednokratno rešenje, prose se mrvice od fakulteta ili Ministarstva. Na delu je šibicarski mentalitet koji se plaši da postavi veliki zahtev, pa traži nešto malo, nešto navodno „realno“. Zahtevi se ublažavaju u toku protesta, ili se unapred pripremaju „rezervni“ zahtevi koji bi se postavili kada početni budu odbijeni. Oni koji u borbu kreću sa pola volje, spremniji da sažaljevaju sebe nego da izdrže, u startu defetistični i pomireni sa porazom, unapred su osuđeni na propast. Pored toga, čak su i glavni studentski zahtevi najčešće potpuno nerazumljivi javnosti koja ne zna šta su ESPB i koliko je teško skupiti 37 ili 48 ili 60 ESPB, dok je priča o smanjenju školarina malo jasnija, ali najčešće proizvoljna i nikad na prvom mestu. Zahtev da se omogući upis u budžetskom statusu svima koji sakupe 48 ESPB bodova, koji se ponavlja svake godine, omogućio je ove godine studentskom parlamentu na nivou Srbije (SKONUS) da od Ministarstva traži 60 ESPB bodova za budžet i tako pretekne sve ostale studente, što je predastavljalo manevar vlasti kako bi se unela pometnja i amortizovalo studentsko nezadovoljstvo. Zahtev za smanjenjem školarina uvek podrazumeva procenu kolike bi školarine trebale da budu i stvara prostor za kalkulisanje i ponižavajuća cenkanja. Uz to, ovakav zahtev je politički neprihvatljiv, jer tražeći smanjenje školarina studenti prihvataju neoliberalnu tezu da znanje treba da bude roba, pa umesto da zahtevaju promenu odnosa prema znanju, studenti traže popust pri kupovini.

Jasno je da bi jedan veliki zahtev mogao da ujedini studente – zahtev za besplatnim obrazovanjem, odnosno potpuno javno finansiranim obrazovanjem. Mnogi tvrde da besplatno obrazovanje nije realno, da država nema dovoljno novca, da će takav „neozbiljan“ zahtev odbiti većinu studentata itd. Uverenje da uvek treba ići sa što mekšim, „realnijim“ zahtevima da bi se dobilo bar nešto je potpuno pogrešno. Kada studenti pritiskaju državu zahtevajući besplatno obrazovanje, vlast je primorana da im čini različite ustupke kako bi umirila proteste. Tako je u Hrvatskoj, nakon što je 2009. blokirano preko dvadeset fakulteta sa zahtevom za besplatnim obrazovanjem, vlada odlučila da prva godina osnovnih studija bude besplatna za sve, a uvedene su i besplatne master studije. Pre svega, zahtev za besplatnim obrazovanjem je potpuno jasan celoj javnosti i svi bi mogli da ga podrže kao opravdan i progresivan. Većina ljudi shvata da će u budućnosti školovanje biti veoma skupo i nije sigurno da li će moći da priušte adekvatno obrazovanje. Ovaj zahtev bi bio jasan i svim studentima, koji prethodnih godina uglavnom nisu bili sigurni koji su zapravo zahtevi i šta to tačno podrazumeva. Jasan i ozbiljan zahtev bi upravo doprineo masovnosti studentskih protesta. Studenti bi videli svoj interes u tome, i to ne samo materijalni interes nego bi bili uključeni u mnogo širu borbu, od značaja za celokupno društvo, i toga bi bili svesni.

Nije tačno da se obrazovanje svuda plaća – besplatno je u četrnaest evropskih zemalja. Priča da država nema novaca za besplatno obrazovanje je besmislena. Kako onda država može da izdvaja za formiranje novih policijskih specijalnih jedinica, za mirovne misije u Somaliji i Avgansitanu, ili da kupuje i održava luksuzne automobile u kojima se voze državni činovnici? Na primer, kolege iz Hrvatske su izračunale da luksuzni automobil bivšeg premijera te države, Ive Sanadera, košta koliko i jedna godina studiranja za sve studente u Zagrebu. Netačno je i da taj zahtev nije realan – u Grčkoj su sredinom 2005. godine blokirani skoro svi fakulteti i srednje škole, kao reakcija na nacrt zakona kojim bi se uvele školarine, a obrazovanje komercijalizovalo. Ove blokade trajale su više od četiri meseca, uprkos panično nasilnoj reakciji države i totalnoj medijskoj ofanzivi, tako da je na kraju zakon povučen.


Blokade fakulteta se s pravom mogu smatrati najuspešnijim vidom protesta. To je ujedno i razlog zašto mnogi pokušavaju da ih spreče, plašeći studente policijom ili izbacivanjem sa fakulteta. Naime, postoji nešto što se zove autonomija Univerziteta – država nema zakonsko pravo da se meša u rad i organizaciju visokog školstva, policija ne sme da ulazi u zgrade fakulteta, osim u izuzetnim situacijama (npr. kada su ugroženi životi ljudi), a odluku o eventualnom pozivanju policije donosi Nastavno-naučno veće fakulteta koje čine svi profesori. Autonomija Univerziteta zagarantovana je čak i Ustavom Republike Srbije, što znači da je njeno narušavanje u suprotnosti sa najvišim državnim zakonom. Dalje, disciplinski prekršaj „ometanje nastave“ ne može se primeniti na organizovanje studentskog štrajka na fakultetu. Čak i ako se postupak pokrene, fakultet će na kraju morati da odustane, jer bi svaka kazna bila protivzakonita. Često se čuje stav da se blokadom ne postiže ništa, jer su zahtevi upućeni Ministarstvu obrazovanja i Vladi, a ne jednom konkretnom fakultetu. Međutim, fakulteti su državne insititucije, pa preuzimanje kontrole nad zgradom fakulteta i zaustavljanje njegovog rada predstavlja direktan pritisak na državu. To je naročito uspešno kada studenti blokiraju veliki broj fakulteta sa istim zahtevom. Iskustvo iz prethodnih godina je pokazalo da se protestnim šetnjama, obustavom saobraćaja, blokadom mostova i raskrsnica ne može izboriti trajno rešenje ni za jedan od nagomilanih studentskih problema. Jednostavno, potreban je mnogo veći pritisak – a to je, uz sve nabrojano, masovni talas blokada fakulteta. Taj niz, logično, počinje blokadom jednog fakulteta, koja otvara mogućnost eskalacije, time što podstiče blokade drugih fakulteta. Iako su jesenas bila blokirana samo tri fakulteta, ne treba da iznenađuje žestok odgovor države. Pomenuti pritisci na studente to i potvrđuju.


Ukratko, smatramo da buduća studentska strategija treba da bude: istovremene blokade velikog broja fakulteta, organizovane od strane direktno-demokratskih zborova, sa zahtevom za besplatno obrazovanje.

Šta dalje?

Bitno je ukazati na jednu, ne tako očiglednu, pojavu koja je obeležje gotovo svake studentske (i ne samo studentske) borbe. Već je rečeno da nas na fakultetu uče poslušnosti autoritetu i uklapanju u „svet odraslih“. Iste stvari se, u malo drugačijem obliku, uče i tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja, kroz medije, u porodici, i na raznim drugim mestima. Za održanje celog sistema jako je važno da svaka nova generacija nauči pravila vladajućeg poretka i da se potčini njegovoj ideologiji. To se ostvaruje pre svega kroz tzv. državno-ideološke aparate – koji proizvode vladajuću ideologiju – u koje spadaju i obrazovni i medijski sistem, političke partije, parlamentarni sistem itd.

Svaki čovek je kroz ceo svoj život izložen uticaju vladajuće ideologije koja ga uči podređivanju onima iznad njega, nameće mu ponašanje koje vladajuća klasa smatra moralnim, vaspitava ga da ne razmišlja o „suviše ozbiljnim stvarima“, jer „to nije njegov posao“. Čak i političar, sudija ili kapitalista uče svoje uloge u porodici, na fakultetu, u političkoj partiji, na radnom mestu itd. Oni koji nisu deo vladajuće klase treba da prihvate svoje mesto u sistemu i da kroz život idu linijom manjeg otpora, da se prilagode datim okolnostima i nauče da se provlače kroz život, jer će ih u suprotnom sistem pregaziti i ostaviti ih da trunu u blatu.

Međutim, kada izolovani pojedinac, pritisnut svojim lošim socijalnim položajem, odluči da se zajedno sa drugima organizovano bori za svoja prava, kod njega se razvija nova svest – svest o samoorganizovanju bez lidera koji bi odlučivali umesto njega, umesto egoizma i sebičluka u takvom čoveku razvija se solidarnost, kada je u pitanju studentska borba razvija se i svest o besplatnom i svima dostupnom obrazovanjem i sl.

Zapravo, dok borba traje, u svakome od nas koegzistiraju dve ideologije: vladajuća i slobodarska. Istovremeno sa vidljivom borbom za naša prava vodimo i onu unutrašnju koje često nismo svesni – borbu protiv vladajuće ideologije u nama. Od toga zavisi da li ćemo, i koliko, moći da izdržimo pritiske kojima smo izloženi, jer čovek biva izložen strahovitom pritisku države i njenih aparata da odustane od svoje borbe.

Kada se protesti završe, veliki broj ljudi se vraća u pređašnju pasivnost i često se prekida kontakt između onih koji su zajedno gradili borbu. Slobodarska svest stečena borbom polako iščezava i ustupa svoje mesto vladajućoj ideologiji. Tada vladajuća ideologija u čoveku razvija mehanizme kako bi ga integrisala u sistem i sprečila naredne pobune. Mnogi učesnici studentskih borbi, čak i nakon kratkog vremena, sa podsmehom gledaju na borbu u kojoj su učestvovali, ciljeve smatraju „nerealnim“, a svog učešća se sećaju kao „mladalačkog zanosa“, „faze odrastanja“ kroz koju su prošli i sl. O tome upečatljivo svedoči životni put većine najpoznatijih učesnika studentskog pokreta iz 1968. godine. Oni se danas nalaze u samom vrhu zapadnog ekonomskog i političkog sistema, gde sprovode politiku koja je čak i gora od one protiv koje su se oni borili.


Već imamo primere aktivnih učesnika prošlogodišnjeg protesta koji su, svega par nedelja nakon završetka blokada, ušli u studentski parlament. Zato je važno shvatiti ulogu studentskog parlamenta u ovom procesu, jer se kroz njega studenti usisavaju nazad u sistem, dajući mu novu energiju, čime se, istovremeno, ostalim studentima daje veoma loš primer.

Zato je ključno da studenti koji su se već ranije aktivirali nastave da se zajedno organizuju i tako sačuvaju borbena jezgra koja su nastala tokom protesta. Smatramo da je na svakom fakultetu potrebno formirati direkno-demokratske sindikalne studentske organizacije koje bi postale uporišta za predstojeće organizovanje i omasovljenje studentskog pokreta. Ove direktno-demokratske sindikalne studentske organizacije bi bile jasno suprotstavljene delovanju parlamenta i omogućile bi kontinuitet borbe. Isto tako, one bi mogle da postanu most između studenata i onog dela poštenog nastavnog i nenastavnog osoblja, svesnog da je obrazovanje novih generacija zajednički interes svih na fakultetu.

Potrebno je, koliko god je to moguće, zaštiti buduće studentsko organizovanje od medijskih manipulacija. To će se postići širenjem opšteg nepoverenja u izveštavanje zvaničnih medija, kako među samim studentima, tako i u široj javnosti. Ovo mora biti praćeno formiranjem nezavisnih studentskih sredstava informisanja koja će biti pouzdana i pod neposrednom kontrolom studenata.

Jasno je da, pored borbe na fakultetima, studenti moraju voditi i borbu u javnoj sferi, i to ne samo probijanjem medijskog mraka nego i javnim pokretanjem progresivnih tema i vrednosti. Tu pre svega mislimo na promovisanje ideje besplatnog obrazovanja, koje treba da bude podržano od strane što većeg broja ljudi, kao i promovisanje direktne demokratije i samoorganizovanja na svim nivoima.


Studentska jesen 2011. otvorila je mogućnost za nov pristup studentskom organizovanju. Usvajanje novih strategija i izgradnja masovnog studentskog pokreta konačno bi moglo da iz temelja uzdrma Univerzitet i ceo obrazovni sistem, te da primora državu na ozbiljne ustupke.

Sindikat obrazovanja ASI