[Lista ?lanaka]

---

29/04/2017 [18:00]
Od: Overlord of ASI

Me?unarodna levica se radije bavi promocijom sopstvenog imid?a nego u?estvovanjem u ?u?nom otporu neoliberalizmu. Nema potrebe da veruje u postmodernizam, jer ona sama jeste postmodernizam.

---

Uspon neoliberalizma ?irom planete tokom poslednjih decenija, a naro?ito njegova istrajna otpornost od vremena finansijske krize 2007?2008, primorava nas da se upitamo za?to se nije javio uspe?niji otpor protiv njega.

Mogli bismo po?eti sa strukturom radni?ke klase koja se menja, naro?ito na Zapadu, ?to bi i bilo vredno truda, me?utim nije kao da je neoliberalizam u potpunosti ukinuo otpor radni?ke klase. Nije da nije bilo vi?e generalnih ?trajkova u Gr?koj, na primer. Povrh toga, SAD su do?ivele seriju pobuna u gradovima protiv ubistava crnaca od strane policije, u kojima su paljene zgrade i uni?tavana policijska vozila u revoltu protiv uslova koji su im nametnuti od strane dr?ave. Mnogi od u?esnika su od tada osu?eni za podmetanje po?ara, kao i druge zlo?ine, i sada slu?e vi?egodi?nje zatvorske kazne.

Problem nije to ?to borbenost nije mogu?a, ili ?ak ponekad neminovna. Pripadnici radni?ke klase u SAD-u su pokazali veliku hrabrost u sukobu sa policijskim terorom, a Gr?ka je odbila da prihvati jo? jednu rundu mera ?tednje, iako im evropska prestonica dr?i ekonomiju kao taoca.

Alternativno pitanje koje stoga treba postaviti jeste za?to levica nije uspela da se odupre neoliberalizmu?

Na ovo pitanje se mo?e dati mnogo odgovora, po jedan za svaku vrstu levice koja postoji. Me?utim, Sirizin neuspeh da se odupre novom talasu mera ?tednje u Gr?koj ? ona ih je zapravo prihvatila ? razja?njava problem, i pru?a uvid u neprijatnu istinu.

To jest, levica mo?da nije do?ivela neuspeh u odupiranju neoliberalizmu. Mo?da nije ni poku?avala da se odupre.

Zar Siriza nije deceniju dug projekat izgradnje saveza radikalnih levi?arskih grupa kao odgovor na kolaps socijalne demokratije u neoliberalizam? To je svakako tako delovalo, mo?da pre svega direktnim u?esnicima. Pa ipak, za manje od nedelju dana, ?itav projekat se raspao tako brzo i spektakularno, prelaze?i od o?trice me?unarodne levice do simbola svega ?to nije u redu sa njom.

Odlu?uju?i trenutak za Sirizu i me?unarodnu levicu sada?nje generacije dogodio se u ranim jutarnjim ?asvima 11. jula 2015. Istorija ?e verovatno zaboraviti ovaj detalj kao samo jedno od mnogih skup?tinskih zasedanja, iako je on daleko najzna?ajniji. U tom trenutku, samo nekoliko dana nakon spektakularnog izglasavanja ?Oxi? (?ne?) od strane Grka koji su odbili dalje mere ?tednje, njihovi parlamentarni predstavnici su odlu?ili da ih prihvate. Sa 149 mesta u parlamentu, samo dva ?lana radikalne koalicije levice namenjene zaustavljanju politike ?tednje su glasala ?Oxi? zajedno sa ljudima koje su tvrdili da predstavljaju. To je bio zapanjuju?i trenutak, koji ni jedan radikalni levi?ar ne bi trebalo da zaboravi do kraja svog ?ivota, osim ukoliko ne ?eli da ponavlja ove uzbudljive neuspehe iznova i iznova u nedogled.

Svakako, glasanja su se popravila kasnije tokom meseca, ali kolaps 11. jula ne bi trebalo tako lako zaboraviti. Na kratko smo videli sr? ? ili samo deo sr?i ? problema me?unarodne levice.

Ukratko, ovi ?lanovi Sirize su bili vi?e posve?eni slici Sirize kao ujedinjene koalicije radikalne levice nego ?to su se zapravo protivili merama ?tednje kada im se za to ukazala prilika. Oni su ustuknuli od realnosti i njenih posledica i prihvatili sliku onoga ?to su umesto toga izgradili. Ovo je postmoderna levica u praksi.

Suo?ena sa nemilosrdnim neoliberalizmom, me?unarodna levica je prihvatila postmodernizam, ne u teoriji ve? u praksi, stavljaju?i formu ispred sadr?aja, kao i ute?ne trenutke i rasko?ne vo?e ispred surove realnosti otpora kapitalisti?koj eksploataciji. Postmoderna levica ne odbija metanaraciju ili objektivnu realnost u teoriji. Ona zapravo prihvata metanaraciju svog centralnog polo?aja u izmeni toka istorije, ali kada se na?e u centru istorijskih zbivanja, onda istoriju tretira kao eteri?nu, bezobli?nu grudvicu kojoj niko ne mo?e da na?e smisao. Istorija se jednostavno doga?a, a na raspolaganju ne postoje opcije koje mogu da je oblikuju. Kada se ova levica smesti za volan, ne postoji druga mogu?nost osim pasivnog u?estvovanja u mahinacijama sistema. Sve drugo je jednostavno prete?ko.

Postmoderna levica izbegava izgradnju stvarne mo?i me?u siroma?nima i potla?enima, umesto toga se fokusiraju?i na samopromotivne spektakle koji deluju kao borba i mo?, ali su zapravo isprazni.

Postmoderna levica govori o ?sindikalnoj klasnoj borbi?, a zatim sprovodi penzionu reformu u ime balansiranja bud?eta i insistira na tome da nikada nisu ni podr?avali takvu stvar, jer su re?i bezna?ajne i nemaju nikakvu vezu sa objektivnom realno??u.

Postmoderna levica je odvojena od realnosti zato ?to kreira sopstvenu realnost.

Postmoderna levica ne veruje u postmodernizam. Postmoderna levica jeste postmodernizam.


Materijalni koreni postmodernog levi?arstva

Postmoderna levica nije rezultat opadanja zna?aja objektivne realnosti. Naprotiv, ona ima ?vrst materijalni temelj sa kojeg se uzdi?e i za koji je okovana, pre svega u formi nevladinih organizacija (NVO). U neoliberalizmu, uni?teni programi socijalne za?tite i drugi izvori stabilnosti za pripadnike radni?ke klase su zamenjeni uslugama koje pru?aju NVO, finansiranim od strane fondacija i dr?avnih bespovratnih sredstava, kao i direktno od strane korporacija. Ovaj oblik organizovanja se pro?irio izvan samog sektora usluga i za?ao unutar same levice, gde organizacije protestnih pokreta mogu da izgrade infrastrukturu zaposlenih ?lanova sa punim radnim vremenom kroz takvo isto finansiranje. Problem za NVO-e je, stoga, da ospore status kvo, istovremeno ne osporavaju?i elitu koja im finansira aktivnosti. Ovaj problem se pokazao kao nere?iv, te NVO-i slu?e reprodukciji, umesto osporavanju neoliberalizma.

Nekoliko primera ?e ovo ilustrovati.

[Rosa Luxemburg Stiftung] je globalna mre?a organizacija sa sedi?tem u Berlinu i Njujorku, koja slavi ?ivot Roze Luksemburg, poljske revolucionarke najpoznatije po svojoj ulozi u nema?kom socijalisti?kom pokretu kao kriti?arke njegove podr?ke izbornom reformizmu i imperijalizmu. Kasnije je ubijena od strane svojih drugova reformista nakon ?to su do?li na vlast. Me?utim, organizacija Rosa Luxemburg Stiftung nosi njeno ime dok istovremeno [podr?ava Ujedinjene nacije] i [pozdravlja izbornu pobedu Aleksisa Ciprasa] nakon njegovog prihvatanja mera ?tednje. Njeno ime postalo je tek ne?to vi?e od alatke za dobijanje sredstava.

Derej Mekeson ( [DeRay] [McKesson] ) je aktivista koji je do?ao do izra?aja tokom uspona pokreta Black Lives Matter (Crni ?ivoti vrede), naro?ito u gradu Fergusonu, u Misuriju. Iako je poznat kao aktivista, malo je ljudi koji mogu da uka?u na ono ?to je postigao, sem prikupljanja ogromnog broja pratilaca na tviteru, kao i sticanja priznanja od strane korporativnih medija. Mekeson je tako?e bio ?kolski administrator povezan sa Teach for America (Podu?avaj za Ameriku), pro-korporativnom organizacijom koja se bavi ?reformom? ?kolstva koja slabi sindikate nastavnika tako ?to snabdeva ?kole neiskusnim, jeftinim i privremenim nastavnicima koji su tek diplomirali. U skorije vreme Mekeson je napustio posao da bi postao ?aktivista sa punim radnim vremenom? koji zajedno sa Demokratskom i Republikanskom partijom, Tviterom i drugim korporativnim sponzorima organizuje predsedni?ke debate. Ukratko, Mekeson nije zaista militantni levi?ar, ali na trenutke svakako deluje tako. Problem je ?to postoji toliko Mekesona na aktivisti?koj sceni, naj?e??e mnogo manje vezanih za korporativne interese od njega, da je ?esto veoma te?ko razlu?iti razliku izme?u ?pravog? i ?la?nog? borbenog aktiviste.

Grupa neprofitnih organizacija je nedavno odr?ala konferenciju o pravima stanara u Ouklandu, u Kaliforniji. Ovo je grad u kome se dvosobni stanovi izdaju za 2000 dolara i vi?e, a crna?ka i latinoameri?ka radni?ka klasa se ubrzano iseljava. Jedna od donatorskih organizacija se nedavno cenkala sa gradskom upravom oko ugovora o nadzoru okulandskog programa za nadni?arime, te?kog 320.000 dolara, koji snabdeva razne poslodavce imigrantskom jeftinom radnom snagom. U isto vreme, jedan od govornika na plenarnoj sednici konferencije je za neprijatelja proglasio nikog drugog do sam kapitalisti?ki sistem. Nedavno svrgnuta gradona?elnica, D?in Kvon (Jean Quan), koja je tada sedela u publici, i koja odr?ava bliske veze sa mnogim od organizatora, nije ni trepnula na takvu izjavu, niti bi bilo ko u ouklandskoj gradskoj ve?nici, jer je ovo sve samo dekoracija koja treba da stvori iluziju radikalizma. Niko ko uzima 320.000 dolara od grada ne?e ugroziti politi?ke saveze koji su pomogli da se ta suma prikupi, bez obzira na to koliko glasno isti?e svoje protivljenje kapitalizmu.

Levica postoji u op?tem miljeu NVO aktivizma stvorenog od strane takvih organizacija. To jest, ne moraju svi radikalni levi?ari da podlegnu formi NVO-a, oni samo treba da se prilagode aktivizmu koji NVO-i vode, a to je izgled borbenosti, sa ciljem izgradnje baze podr?ke i osvajanja reformi, bez stvarnog sadr?aja borbenosti, kako bi se izbeglo sramo?enje bitnih izvora finansiranja i drugih saveznika. Ukratko, sliku ne?ega ?to deluje fundamentalno revolucionarno ? Roza Luksemburg, kao i gradske pobune protiv policijskog terora ? mogu koristiti ljudi ?iji su ciljevi u potpunosti saglasni sa neoliberalizmom.

Postmoderna levica ne mora da uzima novac od Grada Ouklanda, pa ?ak ni da bude oslobo?ena poreza. Ona samo treba da predstavi takav aktivizam kao izazov sistemu, bez identifikovanja njegovih ozbiljnih ograni?enja. A za?to bi iko to u?inio? Zato ?to je ova vrsta aktivizma tako uzbudljiva! I zato ?to svi drugi to ve? rade. Biti jedina osoba u sobi koja ka?e da ovde ne?to nije uredu je u?asno usamljena uloga, naro?ito kada poku?avate da izgradite bazu, ili regrutujete, ili samo mobili?ete ljude oko bilo ?ega uop?te u nadi da ?e ne?to biti osnova za budu?e borbe. Ali umesto borbe dobijamo predstavu borbe.

Svako ko je u pro?losti prisustvovao nekom ve?em sastanku britanske Socijalisti?ke radni?ke partije (SWP), svestan je pozori?nih aspekata ove organizacije. Po?to nije uspela da izgradi radni?ku partiju tokom decenija svoga postojanja, ona mora da stvori predstavu radni?ke partije, u suprotnom joj se radnici ne?e pridru?iti, zavr?avaju?i je pevanjem: ?Ujedinjeni radnici nikada ne?e biti pora?eni!?. Kome pevaju, nije jasno. Po?to ?efova nema u blizini, verovatnije je da je pevanje upu?eno prisutnim radnicima, ili samo aparat?icima kako bi ih podsetila na njihovu posve?enost radni?koj klasi. Nije stvar u tome da oni nisu odani ? oni svakako veruju da jesu ? ve? u tome ?to je njihova odanost samo predstava. Umesto da izgrade radni?ku partiju, oni je simuliraju u nadi da ?e se radnici pridru?iti.

Postmoderna levica je simulacija levice, sa svim pevanjima, zastavama i drugim rekvizitima militantne levice, ali sa jako malo, ili u potpunosti bez pravih ?inova otpora. Ona simulira borbu, u?iva u veli?anstvenim slikama, te se pita za?to nikada ne posti?e pobedu, koju je nemogu?e posti?i ukoliko ni ne postoji stvarna borba. Ve?ina ovakvih borbi ?e se zavr?iti porazom, pa postmoderna levica prihvata sre?nu iluziju pre nego tu?nu realnost. Naravno, pripadnici radni?ke klase ne mogu da ignori?u gor?inu svoje svakodnevno pro?ivljavane realnosti, ali postmoderna levica generalno ne nastanjuje ovaj svet, tako da joj to ne predstavlja problem.

S jedne strane, postmoderno levi?arstvo uop?te nije uspelo da dovede u pitanje neoliberalne mere ?tednje. Sa druge strane, mo?emo videti da je stalno zaposleno osoblje postmoderne levice uspelo da obavi spektakularan posao u spre?avanju surovih mera ?tednje kada shvatimo da su jedini poslovi ?ijoj su za?titi posve?eni zapravo njihovi.


Postmoderni dru?tveni pokreti

Arun Gupta je razmatrao postmoderne metode u osnovi mnogih dru?tvenih pokreta, [opisuju?i Peoples Climate March 2014] , zapanjuju?u pobedu forme nad sadr?ajem. Istakao je da taj pokret ?nije imao ni zahteve, ni mete, ni neprijatelja. Organizatori su priznali da je ohrabrivanje bankara da mar?iraju bilo isto kao i da su pozvali pripadnike pla?eni?ke privatne vojske Blackwater da se pridru?e antiratnom protestu. Nema ujedinjenosti osim oko novca?.

Kako je mar? stotine hiljada ljudi mogao biti tako nemo?an? Tako ?to su ga vodile NVO, posve?ene pre svega neprekinutom dotoku prihoda. Sve ?to je bilo neophodno jeste slika masovnog mar?a, ose?aj da ne?to radimo. To ?to je ovo potpuno neadekvatan odgovor na dati problem ? spa?avanje planete od uni?tenja izazvanog kapitalizmom ? i nije toliki problem ako su vam stvarni ciljevi dobijanje donacija, prodavanje knjiga i dobijanje termina za dr?anje govora. Drugim re?ima, ovo nije borba, ve? samo marketing u formi borbe. To je samo simulacija.

Ili, kako je Gupta opisao logiku svega toga:

?Brendiranje. Tako ?e klimatska kriza biti re?ena. Mi smo u eri postmodernih dru?tvenih pokreta. Imid? (ne ideologija) je na prvom mestu i oblikuje realnost. PR i marketing odre?uju taktiku, poruke, na?in organizovanja i strategije.?

Jedan od najjasnijih primera iluzorne borbe je kampanja Borba za petnaest (Fight for Fifteen), posebno na nacionalnom nivou, koja je povela hiljade nisko pla?enih radnika u ?trajkovima protiv poslodavaca u sektoru brze hrane. Ili jeste li zapravo? [Jedna od u?esnica opisuje svoje iskustvo] : ?U Majamiju sam prisustvovala protestima Borbe za petnaest dolara, na kojima su ve?ina u?esnika bili pla?eni aktivisti, zaposleni u NVO, organizacijama lokalne zajednice, kao i osoblje sindikata u potrazi za potencijalnim ?lanovima?. Zapravo, mnogi ljudi koji su do?li na ove proteste bi gledali oko sebe i pitali se ko ovde u stvari ?trajkuje? Svakako da postoje ljudi koji su rizikovali svoje radno mesto da bi u?estvovali, ali u mnogim slu?ajevima stotine ljudi koji su bili prisutni na jednom od ovih ??trajkova?, su samo ljudi koji podr?avaju ideju ?trajka radnika i radnica sa niskim platama. Radnika i radnica u ?trajku je bilo procentualno malo, sa ?a?icom onih ozna?enih glasnogovornicima ispred medijima, i ni sa kim drugim identifikovanim uop?te.

D?ejn Makalevi je biv?a slu?benica u Me?unarodnom sindikatu zaposlenih u uslu?nim delatnostima (Service Employees International Union ? SEIU), sindikatu koji vodi Boru za petnaest iz pozadine, ali potajno, ne bi li se odr?ala slika kampanje pod vo?stvom radnika. [Ona je opisala] kako je zapravo iluzorna ova kampanja: ?Problem je ?to ne postoji nikakva dubina u kampanji Borbe za petnaest. Zovemo je Berlin Rozen kampanja: jedna paklena medijska firma koja je dobila oko 50?70 miliona dolara od SEIU-a da bi oslikala, putem dru?tvenih mre?a, iluziju ogromnog pokreta?.

Berlin Rozen je kompanija za odnose sa javno??u, koju je anga?ovao ne samo SEIU, ve? i trenutni gradona?elnik Njujorka, i koja je imala ulogu u ste?aju Detroita, u samom trbuhu zveri neoliberalizma. Tako?e ih je unajmio sindikat Ujedinjeni auto radnici (UAW, najve?i ameri?ki sindikat u automobilskoj industriji) kako bi ubedili zaposlene u Krajsleru da prihvate ugovor, nakon ?to su ti isti zaposleni odbili prethodni ugovor koji nije i?ao dovoljno daleko u ukidanju dvorazrednog platnog sistema. U ovom slu?aju, postmoderni aktivizam i neoliberalizam su jedno te isto. Berlin Rozen dokazuje, ako ni?ta drugo, da se dosta novca mo?e zaraditi u postmodernim socijalnim pokretima.

SEIU je nakon toga pru?io podr?ku Hilari Klinton, koja ne podr?ava minimalnu satnicu od 15 dolara. Me?utim, najskoriji ?trajk Borbe za petnaest se zavr?io apelima da se iza?e na glasanje 2016. ? mo?emo da pogodimo za koga ? a promenio je slogan kampanje u ?Do?i po moj glas?. Dakle, pokret se otvoreno pozicionira ka kooptiranju od strane Demokratske partije. Ovo nije na?in na koji se dr?avne radni?ke pobune obi?no odigravaju, ali mo?da jeste na?in na koji bi simulirane pobune bile usmerene.

Ri?ard Simor je opisao kako u ispraznom, ute?nom, aktivizmu, dobar ose?aj ljudi koji su napokon u mogu?nosti da ispolje svoje protivljenje u?asima neoliberalizma, nadilazi pitanje ?ta zapravo mo?emo da uradimo da bi zaustavili ove stvari. Za?to postavljati tako te?ka pitanja kada je tako dobar ose?aj makar samo kona?no mar?irati?

?To je, doista, bio radostan doga?aj ( Simor pi?e o mar?u protiv ?tednje ). Ljudi su se u ogromnom broju skupili na ulicama koje su jedva bile dovoljno velike da ih prime, i skandirali i pevali u notama veselog prkosa. Oni koji tvrde da su takvi doga?aji ?dosadni? su zapravo u krivu, i odaju ose?aj politi?kog traganja za uzbu?enjem. Nama je bilo divno. I problem je upravo u tome.?

?Minimalni uslov za levi?arsku svest jeste svest o tome da je ovaj protest sam po sebi dokaz najmanje pet godina dugog katastrofalnog neuspeha. Postoji ne?to sna?no i neverovatno nepodesno u subjektivnosti levice koja mar?ira kao iz rekreacije, kada znamo da tako?e oplakujemo ?rtve, uklju?uju?i poginule. To ukazuje na to da zapravo nismo ozbiljni. Ukazuje na to da, radije nego da uzdrmamo zidove i stubove na kojima dana?nji svet le?i, ?elimo da uzmemo sladoled i odemo ku?i.?

Ono ?to Simor opisuje je problem koji predstavlja na primer 15. februar 2003, sam vrhunac postmodernog aktivizma, kada su milioni ljudi ?irom planete mar?irali protiv rata u Iraku, u verovatno do sada najve?em danu demonstracija u svetskoj istoriji. Milioni ljudi su preplavili ulice i mnogi su se osetili kao da je to najosna?uju?i trenutak u njihovom ?ivotu, ali opet kako malo snage smo zapravo imali. Naravno, milioni ljudi poseduju ogromnu koli?inu snage i mo?i, ali ne kada samo stoje na ulici, ?ak iako nose transparente i majice sa politi?kim porukama. I dalje se mo?e ?uti kako postmoderna levica, sa vremena na vreme, tvrdi da smo umalo zaustavili rat u Iraku. To nema veze sa realno??u, ali postmoderna levica i nije zainteresovana za realnost.

?Tradicija svih mrtvih generacija te?ka je kao no?na mora u glavama ?ivih?, napisao je Marks u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte. U ovom slu?aju, to je vi?e kao sanjarenje, fantazija borbe sa svom slikovito??u otpora i potpunim odsustvom njegove su?tine. Ako je ovo sve ?to mo?emo da uradimo, i ni?ta vi?e, onda smo potpuno izgubljeni.

Neki ljudi se ?itavu deceniju bore sa problemom koji predstavlja taj 15. februar. Drugi su u potpunosti zadovoljni time da isti proces ponavljaju iznova i iznova, jer im on omogu?ava da prodaju knjige, dr?e pla?ene govore, regrutuju ljude u svoje organizacije, kao i da finansiraju svoje neprofitne organizacije. Ova spletkarenja mogu se nastaviti u nedogled i u potpunosti su kompatibilna sa kapitalisti?kim sistemom. Mo?e se ostvariti dosta zadovoljavaju?a karijera i na?in ?ivota kao revolucionar raznih vrsta, sve dok je to u okvirima postmoderne levice.


Sirizin postmoderni neoliberalizam

Ako je ovo doba iluzija, onda uspon Sirize u Gr?koj mora biti pretposlednja iluzija. Tu?no, ali predvidljivo, mehuri? pod imenom Siriza je pukao i svi smo bili primorani da se vratimo nazad u realnost. Otkada je Siriza prihvatila politiku ?tednje, biv?i ?lan Centralnog Komiteta Sirize, Statis Kouvelakis, je napisao veliki broj obdukcija onoga ?to je nekada bio san ?Siriza?. U jednoj posebno obelodanjuju?oj izjavi, on ukazuje kako su mnogi potezi koje je vukla Siriza bili u velikoj suprotnosti sa onime ?to bi bilo koji radikalni levi?ar prihvatio.

Kao primer, on navodi prihvatanje ranog sporazuma 20. februara 2015, kojim se pro?iruje spasavanje novim pozajmicama, mnogo pre julske kapitulacije:

?Prva i najve?a neposredna posledica takve odluke bila je paralizacija mobilizacije i uni?tenje optimizma i borbenosti koji su vladali u prvim nedeljama nakon izborne pobede 25. januara. Naravno, ovo degradiranje narodne mobilizacije nije ne?to ?to je zapo?eto 25. januara ili 20. februara, kao posledica konkretne vladine taktike. Ta te?nja je ve? postojala u strategiji Sirize.?

Ovo je upravo suprotno od onoga ?to je trebalo da se dogodi, ali fasada je morala biti odr?ana. Kouvelakis zatim konstatuje brzi pad unutra?nje demokratije u Sirizi tokom poslednjih nekoliko godina.

?Ono ?to smo videli da se gradi nakon juna 2012. ? korak po korak, ali sistematski ? je jedan vid partije koja je sve vi?e fokusirana na vo?u, centralizovana, i odvojena od postupaka i volje njenih ?lanova. Ovaj proces je potpuno izmakao kontroli u trenutku kada je Siriza stupila na vlast.?

Ni?ta od ovoga ne bi trebalo da bude neo?ekivano. Ovo su poznate posledice izbornih strategija, ?ega su marksisti svesni ve? ?itav vek, jo? od kapitualcije evropske socijaldemokratije u Prvom svetskom ratu, a ponovljene i mnogo puta nakon toga. Ipak, ?eljni marksisti ?irom sveta su gledali na Sirizu kao na ne?to druga?ije, ali je ona bila samo iluzija ne?ega druga?ijeg. Na kraju, to je bila upravo ista vrsta radikalne izborne strategije iz pro?losti, ali pomisao da su ovi odva?ni marksisti intelektualci mogli da se izbore sa evropskim silama je suvi?e zavodljiva. U Sirizi, me?unarodna levica je videla sebe, i nije mogla da zamisli da bi ona sama, tako?e, mogla da se uru?i na isti na?in pod sli?nim okolnostima.

Problem je ?to ovakve strategije odgovaraju odre?enim sortama levi?ara koji zauzimaju odre?ene dru?tvene pozicije ? posebno, intelektualci i NVO lideri ? uklju?uju?i one koji su proveli svoje karijere u tuma?enju ograni?enja elektoralizma. Privla?nost izborne slave je za ove ljude prosto prevelika da bi mogli da se suo?e sa tvrdom kritikom reformizma.

Nakon 11. jula, ni jedan ozbiljan levi?ar do kraja ?ivota ne?e mo?i da pogleda istaknutu levi?arsku figuru u o?i i uzme njeno obe?anje zdravo za gotovo. Ne mo?emo sebe uzeti za ozbiljno ukoliko nastavimo da se pretvaramo da se uzvi?enim obe?anjima sujetnih, samoproklamovanih lidera mo?e verovati. Pa ipak, ovo je ta?no ono ?to ?e postmoderna levica nastaviti da radi, uveravaju?i istovremeno sve da: ne, ovaj slede?i projekat nije jo? jedna Siriza, iako su gotovo sigurno rekli isto to i za samu Sirizu.

Gr?ka je imala na desetine generalnih ?trajkova tokom poslednjih nekoliko godina, a neki su ?ak i predvi?ali da ?e se radni?ka klasa pobuniti kao odgovor na kapitulaciju Sirize. ?ak je odr?an i jednodnevni generalni ?trajk radnika u javnom sektoru, sproveden na dan kada je prvi krug mera ?tednje odobren od strane gr?kog parlamenta, 15. jula. Iznena?uju?e, ali ovaj generlni ?trajk nije imao nikakvog uticaja na parlament. ?Borba je upravo po?ela?, nagovestio je jedan zadihani komentar, najavljuju?i predstoje?i ?trajk. ?Nije gotova: period boksovanja sa svojom senkom je gotov?. ?trajk je do?ao i pro?ao, ali se boksovanje sa svojom senkom nastavilo.

Ostaje nam samo da se pitamo da li radnici mogu da se suprotstave svojim vladama, ako ni generalni ?trajk ne mo?e da izmeni tok istorije. Naravno, postoji i alternativno obja?njenje, a to je da su barem neki od njih bili simulacije generalnih ?trajkova, uklju?enih i isklju?enih od strane sindikalnih rukovodilaca, sa malom pretnjom da naru?e i?ta vi?e od dana rada, nakon ?ega bi red bio u potpunosti obnovljen, ako je ikada i bio ugro?en.

Ako nismo u stanju da razlikujemo simulaciju od realnosti, rizikujemo da sa zdravog pesimizma oko trenutnog stanja stvari upadnemo u verovanje da borba radni?ke klase ne mo?e imati efekta, samo zato ?to obmanjuju?e deluje da ne mo?e.


Simulacija se sudara sa realno??u

Siriza se odigralavala kao simulacija marksisti?ke teorije. Kolaps socialdemokratije je zahtevao novu izbornu silu, koja bi zauzela njeno mesto. Pojavila se Siriza, izborna koalicija, koja je ubedila sve da ?e stvarno da se suprotstavi finansijskim silama u Evropi. Marksisti ?irom sveta, koji su detaljno osvedo?ili kako je socijaldemokratija podbacila i trunula decenijama su iznenada poverovali da ?e ovaj projekat izborne reforme uspeti, i ne, nije bilo nikakvog razloga za?to je bilo druga?ije od neuspeha u pro?losti. Bez ?la?nih? marsisti?kih levi?ara ? staljinista, reformista i drugih revizionista iz pro?losti ? prava marksisti?ka levica se pojavila i zauzela njihovo mesto, najavljuju?i zoru novog doba u Evropi, makar na nekoliko zanimljivih meseci.

Nekada mo?da izgleda nemogu?e uo?iti razliku izme?u stvarnog i la?nog, simulacije i realnosti, ali na koncu mi ne ?ivimo u postmodernom svetu. Mi prosto ?ivimo u svetu gde se mnogi na levici pona?aju kao da ?ivimo u takvom svetu. Ipak, na kraju sve ove simulacije se suprotstavljaju brutalnim silama realnosti i iznenada kompletna neadekvatnost simulirane levice ? ne samo Sirize, nego ?irom sveta ? biva ogoljena da bi svi mogli da je vide. Kona?no, revolti u Baltimoru i Fergunsonu i bezna?ajnost postmoderne levice za projekte organizovanja otpora radni?ke klase je postala jasna.

Ako postoji bilo koji na?in da se iza?e iz ove rutine, to je odbijanje spektakla i simulacija u korist materijalnog otpora. Ose?aj prijatnosti ?uplje pobede, razigrani sastanci i skandiranja koje ?e ljudi pamtiti do kraja njihovih ?ivota, samo mogu da budu prepreka na putu izgradnje ne?ega sa stvarnom snagom. Imid? revolta, pa ?ak i pri?a o socijalizmu i ? pazite sad! ? ?politi?koj revoluciji?, koja dolazi iz predsedni?ke kampanje Bernija Sandersa ne vode nikuda. Hrabri akt otpora, i vladavina terora od strane neoliberalne dr?ave kao odgovor sa kojim mora da se uo?i, je ono ?to transformi?e klasu u silu za pobunu.

Ukratko, ako socijalni pokreti direktno ne nanose ?tetu ljudima koji su na vlasti ? ako ih samo malo sramote ? ili ne osna?uju ekspolatisanime i ugnjetene ? ako ih mobili?u samo privremeno ? onda ta strategija mo?a nije vredna truda. Mo?da samo izgleda kao da je vredna.

Drugim re?ima, ako samo prija, ne radi to.

Mo?emo imati te?ko?e da prozremo iluzije iz na?e sada?nje ta?ke gledi?ta. Nema sumnje, na?i ?emo se u rovovima klasnog rata da bi pogledali spolja i shvatili da je ceo spektakl konstruisao neki ?arlatan. Ovo ?e nastaviti da se doga?a sve dok neoliberalni kapitalizam omogu?ava karijerne ?anse za ?arlatane, ?to ?e bez sumnje nastaviti da radi.

Zbog toga postoji velika potreba da se razbije fasada, da se vi?e ne dozvoljava la?na slika otpora, koja kri?om podr?ava neoliberalizam i odvra?a od fundamentalnog projekta otpora. Sirize ?irom sveta ?e insistirati da je ovo kontraproduktivno njihovom projektu. U tome je upravo poenta.

---

[Lista ?lanaka]