Vladimir Marković: Od Ljotića dva putića

»Novi društveni pokret« u Srbiji krajem devedesetih i slika njegove ideologije

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve kao juče,
Sutra se isto sprema.
Gavrilo Princip

Izvesni filozof odvažio se da primeti kako se sve velike svetskoistorijske činjenice i ličnosti pojavljuju takoreći dva puta. Već znamo, on je zaboravio da doda: prvi put kao tragedija, drugi put kao sapunska opera. Jer nestrpljivo i na nova zbivanja usredsređeno iščekivanje konačnog raspleta razvučene (televizijske, ili pak političke) priče može da uzrokuje efekat previđanja činjenice da saučestvujemo u perpetuiranom reprodukovanju homolognih obrazaca radnje, reprodukovanju kakvo se opisuje u pesmici koju je sarajevski atentator urezao na dnu metalne porcije u istražnom zatvoru. Banalan je, uzgred rečeno, i ovaj pokušaj ukazivanja na strukturne veze između ofucanih restlova reakcionarnih ideologija i poruka jedne svežije i delatno vitalnije političke artikulacije koja pretenduje da povede društvo ka sveobuhvatnim promenama, pokušaj ukazivanja na izvesni broj propusta koji su zaprečili put ka izgradnji adekvatne alternative oficijelnoj srpskoj politici.

Izražena tendencija retradicionalizacije svih segmenata društva u Srbiji tokom poslednje decenije XX veka najvećim delom se artikuliše kroz ideologiju tekuće politike različitih stranaka, organizacija i udruženja. To je stoga što se politički podsistem pokazao kao apsolutno dominantan nad ostalim podsistemima društvenog sistema. Kriza jugoslovenskog socijalističkog društva tokom sedamdesetih i osamdesetih znatno je obojena ovom dominacijom i to je jedan od razloga zbog koga su devedesete protekle u znaku »ratne tranzicije«, krvavog raspada federativne države i društvene dezintegracije. Pojam političkog najčešće je shvatan u smislu nacionalnog, što je pogodovalo buđenju etnocentričnih resantimana, ponovnom otkrivanju tradicionalnih vrednosti i pojavi reakcionarnih desnih ideologija. U Srbiji se ovaj trend — najuočljivije ispoljen kao »upadljiv zaokret od službenog komunističkog antifašizma (u kom je svečarski borački integrativni antifašizam dominirao nad istraživanjem dubljeg etničkog fašističkog potencijala) ka slepom ‘patriotskom’ fašizmu i antikomunizmu 90-ih godina (u kom su minuli kvislinzi zauzeli mesto dotadašnjih partizanskih patriota)«(1) — projektovao na širokoj skali političkih opcija u kojima se klasična ultradesna gledišta prilagođavaju duhu vremena. Otuda se ekstremni neoliberalni sadržaji lako sustiču sa instrumentalno-pragmatičnim oživljavanjem najkonzervativnijih segmenata domaće tradicije.


Staro lice desnice

Tradicijom opijena ekstremna desnica iscrpljuje se kruženjem unutar jasno zacrtanog ideološkog okvira. Premda se njen senzibilitet »različito ispoljava kod uličnih skinsa, militantnih stranačkih aktivista, studenata i različitih grupa stvaralačke inteligencije sve do Akademije nauka«(2), sklonost pribegavanju standardizovanom arsenalu tema prisutna je u svim njenim različitim oblicima. U tematski korpus desnog ekstremizma, sem opštih mesta o sjaju srednjovekovne države, izvornosti »svetosavske« forme pravoslavlja, mesijanskom »kosovskom opredeljenju«, o »dekadentnom ali perfidnom Zapadu«, antisrpskoj zaveri (u raznim oblicima) i »crvenoj pošasti« komunizma, spadaju još neki klasični sadržaji. Među njima su svakako značajni militarizam(3) i veličanje nasilja(4), uz široko prisutnu satanizaciju internacionalizma i »mondijalizma«(5), koji iznutra razaraju zajednicu »krvi i tla«. Veoma je bitna negacija ženskog dostojanstva i ženskih prava(6), kao i ostalih tekovina modernizacije i demokratizacije, uz nezaobilazni rasizam i antisemitizam(7). Konačno, među ove sadržaje spada i krajnje reakcionaran, monarhistički utemeljen staleški korporativizam{8}, iskazivanje potrebe za elitom koja će paternalistički voditi naciju(9) i ideal organskog jedinstva nacije(10). Većina spomenutih klasičnih ultradesnih gledišta predstavlja retrogradno prenošenje stavova iz opusa fašističkih političara, poput Dimitrija Ljotića (1891–1945), i demagoških publicista, poput episkopa Nikolaja Velimirovića (1880–1956). Kao i u njihovo vreme, ekstremno desna ideologija u Srbiji devedesetih nalazi plodno tle u preovlađujućoj autoritarnosti i tegobnoj društveno-istorijskoj situaciji koja se pokušava racionalizovati pomoću provincijalnog narcizma. Stoga se čini tačnom tvrdnja da »srpski nacizam nije ‘import’ iz nemačkog nacional-socijalizma, kome je služio i koga je podražavao, već je krajnji izraz duha palanke«(11). Uticaj prominentnih figura »evropske desnice« delimično je prisutan tek u produkciji tzv. Nove srpske desnice i Politarta kao elitističkim, bitno estetizovanim formama desničarskog intelektualnog angažmana. No, ako za njihovu orijentaciju izvestan značaj imaju i ličnosti kao što su Ernst Jinger (E. Jünger), Korneliu Kodreanu (C. Codreanu), Luj-Ferdinan Selin (L.-F. Céline), Jukio Mišima (Y. Mishima), Karl [mit (C. Schmitt), Leni Rifenštal (L. Riefenstahl), Žulio Evola (J. Evola), Artur Meler van den Bruk (A. Moeller van den Bruck), Oto Vajninger (O. Weininger), Ezra Paund (E. Pound), te njima slični, prilikom razmatranja ovog intelektualističkog pravca srpske desnice ipak »ne bi trebalo izostaviti ni (njihovo)(12) traganje za ‘sopstvenim korenima’ kroz privrženost idejama vizantijskog pravoslavlja ili obnovu četničkog i ljotićevskog mita, u cilju nacionalno-kulturnog preporoda srpske scene«(13). Međutim, na taj željeni »preporod« u oblasti pop-kulture (na koju se, valjda, najvećma i odnosi izraz »scena«) više utiču militantni krugovi unutar Srpske pravoslavne crkve (SPC) nego pretenciozni i hermetični »novi srpski desničari« naoružani anahronim estetskim obrascima. Tako je, na primer, jedan mlađi profesor sa cetinjske Bogoslovije postao inicijator neobičnog pop-projekta u okviru crkvene medijske kuće Svetigora. Kompilacijski album rock’n’roll muzike na pesme episkopa Nikolaja Velimirovića — sa radnim nazivom »Pesme iznad Istoka i Zapada« — angažovao je brojne izvođače iz trenutno aktivnih ili nekada postojećih rok grupa: Partibrejkers, Idoli, Anastasia, EKV, Darkwood Dub, Luna, La Strada, Bjesovi i Kurve. Prodor Crkve na polje pop-kulture(14), za koji njeni ideolozi smatraju da će doprineti planiranom raspirivanju nacionalnog i verskog žara među omladinom, već samim izborom svoje »literarne osnovice« pokazuje ultradesničarsko usmerenje.


Politika fašizacije / fašizacija politike

Bonapartistički oblik vlasti Slobodana Miloševića najznačajnije je obeležje Srbije devedesetih. Sistem ustrojen oko te centralne figure etno-populističkog mita dalekosežno je doprineo retradicionalizaciji i fašizaciji društva. Tokom rata u Hrvatskoj i Bosni promovisani demonski raison d’etat, zakrabuljen u »nacionalni interes «, insistirao je na suspendovanju nekih osnovnih obzira čovečnosti i ljudske solidarnosti. Pored nesumnjivo jakog fašističkog naboja, koga je genocidna praksa u ratu svuda vezivala uz sebe, i primetne težnje da se u sferi kulture sprovede Gleichschaltung u skladu sa nakaradnim shvatanjem pojma »duhovnosti«, ne bi trebalo zanemariti ni manje upadljive pojavne oblike »desnog zaokreta« srpske države. Tako se kao jedna od »tihih« akcija, sa značajnim implikacijama u postdejtondtonskoj Srbiji/SR Jugoslaviji, izdvaja donošenje saveznih zakona o štrajku i o radnim odnosima juna 1996, za koje je jedan slabašni glas kritike primetio da najviše liče na musolinijevsku Povelju o radu iz 1927. godine. Završnica devedesetih zemlji je donela »nacionalnu homogenizaciju«, sa dodatnim sužavanjem političkih i socijalnih sloboda i vođenjem još jednog rata za »očuvanje vekovnih srpskih ognjišta« uz pomoć »etničkog čišćenja«, kulminirajući crescendom NATO-bombardovanja. Ovakvi učinci verovatno bi bili neočekivani ako neko stvarno ozbiljno veruje da je tokom opisanog desetogodišnjeg perioda Srbija imala dominantno socijalističku vladu. Uzme li se u obzir čvrsto savezništvo »socijalista« i »levičara« sa »radikalima« u tzv. Vladi narodnog jedinstva, pro-desničarski karakter vladajuće levice je teško dovesti u pitanje. Na istom tragu razjašnjava se i pojava sukoba srpskog establishmenta sa »međunarodnom zajednicom «, odnosno Zapadom. Društvena situacija u Srbiji, koju bitno oblikuju izolacija i samoizolacija, dobro ilustruje tezu da »pojave poput Miloševićevog režima nisu u suprotnosti sa ‘novim svetskim poretkom’, već su njegov simptom«, te da je »izbor između ‘novog svetskog poretka’ i njemu suprotstavljenih neorasističkih nacionalista lažan: to su dve strane iste medalje — sam ‘novi svetski poredak’ stvara monstruoznosti protiv kojih se bori«(15). U takvim okolnostima donekle je i shvatljivo da jedan visoki funkcioner Jugoslovenske levice (JUL), oslonjen na klasičnom fašizmu prirođene paradigme geopolitike i rasizma, zaključi kako »naša zemlja zna istorijsku istinu koju oni, koji istoriju nemaju... ne znaju: nije prvi put da smo morali da napuštamo delove naše teritorije i da se povučemo da bismo sačuvali biološki i genetski potencijal naroda — naše najveće bogatstvo, ali smo se uvek vraćali na našu zemlju i vratićemo se i na Kosmet« (Politika, 18. jul 2000, str. 16). Reakcija na suočavanje sa drastičnim globalizacijskim procesima, kako se ovde vidi, može da preuzme i profašističke forme, osavremenjene ili pak oslonjene na uzore iz prošlosti. Ipak, pragmatična kvazi-levica i njoj saveznička radikalna desnica iz vladajuće koalicije u Srbiji za sada ne ulaze u dublja savezništva sa marginalnom konzervativnom desnicom o kojoj je bilo reči, iako pokazuje znatnu trpeljivost, pa i simpatije za njeno delovanje. Političke snage »demokratske opozicije« u Srbiji samopoimaju se mahom kao desnica, odnosno »desni centar«, ali se za razliku od razrađenog desničarskog aparata režimske ideo-prakse ideološki sadržaji ovih stranaka, preopterećeni autističnim antikomunizmom, kreću u relativno uskom rasponu od istorijskog revizionizma(16) do apologije neoliberalizma. Bilo kako bilo, sa programskim smernicama i ideologijom tekuće politike koju karakteriše ovakva orijentacija, još dodatno su oslabljeni temelji za razvoj razuđenog i širokog, liberterski intoniranog demokratskog pokreta u Srbiji. Za studentski pokret, ili bolje rečeno »studentska gibanja« u Srbiji tokom devedesetih, kao jedan od primera najizrazitije artikulisanih suprotstavljanja državnoj politici fašizacije, karakterističan je jak demokratski naboj — ipak ne bez senke koju stvara tendencija studentskih predvodnika da se narcisoidno užive u ulogu avangarde i neukaljanih arbitara za sva društvena i politička pitanja. Mit o netaknutom moralnom integritetu kojim je bremenit svaki studentski zahtev, dugo je bio opšte mesto političkih spekulacija kako studenata koji su protestovali, tako i onih snaga koje su u studentskim protestima videle pretnju ili podršku za svoje interese. Fingirana široka podrška studentskim protestima 1992. i 1996/97. godine išla je ruku pod ruku sa težnjama većeg dela predvodnika i učesnika protesta da ne kreiraju kontrakulturu, već da artikulišu stremljenja »moralne većine« građana, često i u naglašenom nacional-romantičarskom ključu. Otuda i potreba da se podrška antirežimskim zahtevima studentskog protesta traži od SPC, Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), vojske i drugih nacionalnih institucija. Evidentno, studentska 1968. je prošla i više se ne vraća. »Konzervativnost i ‘kontra-kontrakulturalnost’«(17) bitno su obeležile različita manifestovanja studentskog pokreta u Srbiji, uhvaćenog, devedesetih godina, u zamku viška tradicionalizma i manjka solidarnosti.


Otpor kao odgovor?

Po završetku velikog protesta (novembar 1996. — mart 1997. godine), studentski pokret je pokušao da ojača svoju infrastrukturu i organizuje nove oblike javnog delovanja. Otuda nastojanja — pokazaće se, uzaludna — da se formira tzv. Studentski parlament i započne šire organizaciono povezivanje studentskih unija (koje su, istini za volju, počele da se osnivaju kao autonomna udruženja u protivstavu režimskim studentskim organizacijama još od 1992.), kao i pojava raznih drugih asocijacija studenata. Donošenje novog Zakona o univerzitetu, u senci rata na Kosovu, maja 1998, bilo je sprovedeno (od strane vlasti u Srbiji) kao protivmera razvijanju studentskog pokreta i drugim slobodoumnim »talasanjima« u akademskoj zajednici. Groteskni početak primene ovog zakona oktobra 1998. izazvao je komešanja na fakultetima u Srbiji (naročito na Filološkom i Elektrotehničkom u Beogradu), što je uslovilo da parola »Otpor!«, koju je kasnije autorizovala nekolicina studentskih aktivista delimično poznatih i iz ranijih protesta, bude rado prihvaćena među onima koji su iskusili šta u praksi znači uništenje autonomije univerziteta. Od slogana do organizacije, Otpor je ubrzano dobijao na popularnosti zahvaljujući i slučaju tri studentkinje i jednog studenta koji su novembra 1998. bili zatvoreni zbog pisanja grafita. Činjenica da su poruke koje su oni ispisivali na fasadama bile različite sadržine i da su dve studentkinje predstavljale »slobodne strelce«, ni u kakvoj vezi sa Otporovom promotivnom kampanjom, nije smetala da afera, u propagandne svrhe, bude svedena na kliše studenata-mučenika za ideju otpora pod simbolom pesnice. U početnoj nedoumici da li je reč o studentskoj akciji, studentskoj grupi, studentskoj organizaciji, studentskom pokretu ili pak samo jednom široko prihvaćenom sloganu, Otpor je dosledno nastupao jedino kroz neprestano promovisanje znaka stisnute pesnice. Primarnost vizuelnog identiteta i dominantna uloga »marketinške službe« potiskuju koordinaciju akcionih tela na fakultetima u drugi plan, jer je sva ona, medijima interesantna, uzavrelost na fakultetima već bila splasla. Počevši kao reakcija na sprovođenje Zakona o univerzitetu, tokom vremena Otpor se sve više okreće »jedinoj pravoj« meti — Slobodanu Miloševiću, kao personifikaciji svih frustracija mladih ljudi (u ovom slučaju mladih Srba) u Srbiji. Na taj način Otpor je najzad etabliran kao studentski pokret sa pretenzijama da mobiliše široke slojeve mladih na temeljima romantične vizije pobunjeništva i gotovo revolucionarne borbe protiv bolesnog i korumpiranog sistema. Uticaj pojedinih opozicionih stranaka na mladu organizaciju bio je donekle ublažen deklarisanjem ovakvog radikalizma.

Otpor je tako postao i kritička alternativa nesposobnim i sklerotičnim strankama opozicije koje za deset godina nisu uspele da skinu »komuniste« (iliti »crvenu bandu«) sa vlasti. Preuzimajući obrasce delovanja društvenih pokreta koji se prema drugim učesnicima u političkom životu i svojim protivnicima ne odnose kao prema onima sa kojima su mogući pregovori, stvaranje kompromisa, postepenih poboljšanja i reformi putem organizovanih pritisaka, već pre kao prema onima sa kojima su oštre antinomije (mi/oni, pobeda/izdaja) jedini moguć i oblik komunikacije, Otpor pridobija simpatije šire javnosti, već zamorene bezizglednošću značajnijih političkih promena u Srbiji. S druge strane, u odnosu na klasične studentske organizacije prednost Otpora sastoji se u prevashodnoj fokusiranosti na problem legitimnosti političkog poretka (što je interesantno najširoj populaciji) a ne na specifične probleme studenata kao parcijalne društvene grupe. Sa takvim predstavljanjem svojih metoda i zadataka, uz zauzimanje kursa »otvorene i odlučne borbe protiv diktature«(18), Otpor sebe promoviše u pokret nalik na Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) pre drugog svetskog rata, naročito u pogledu ilegalnog statusa organizacije, te čestih privođenja aktivista od strane policije.

Ono čime Otpor nastoji da se svrsta u grupu novih društvenih pokreta (kakvi su bili karakteristični za Evropu osamdesetih) jeste, pre svega, napuštanje organizacionog principa diferencijacije, posebno one vertikalnog smera. Nepostojanje hijerarhije i formalnog vođstva u svom pokretu »otporaši« objašnjavaju potrebom za izbegavanjem mogućnosti da vlasti potkupe ili zastraše lidera/lidere pokreta, kao i činjenicom da je narod već prezasićen gomilom raznih »lidera i liderčića«. Paradigmi novog društvenog pokreta Otpor se približava i činjenicom da je način na koji su se pojedinci uključivali u njegove akcije uglavnom bio »neformalan, ad hoc, diskontinuiran, sadržajno-senzitivan i egalitaristički«(19). Međutim, težnja za ekspanzijom ovog pokreta, osnivanjem lokalnih odbora širom Srbije i prodorom među srednjoškolke i srednjoškolce, dovodi do potrebe za instruiranjem novih aktivista za delovanje na terenu od strane iskusnih pojedinaca, što uz izraženiju podelu zaduženja između »skica-timova« (koji osmišljavaju akcije i koordinišu rad ostalih lokalnih timova) i »akcionih timova« (zaduženih za lepljenje plakata, deljenje letaka i izvođenje performansa) izaziva postepeno razrušavanje nehijerarhijske fasade Otpora, pa čak dovodi u pitanje i njegov status pokreta približavajući ga, stilom rada, krugu političkih organizacija. Štaviše, od početka prisutna a potom sve izrazitija neformalna hijerarhizovanost, postojanje nekolicine osoba koje donose odluke, a ne podležu nikakvoj izbornoj proveri među članstvom, u pitanje dovodi i samu demokratičnost organizacije, makar u proceduralnom smislu. Osim toga, jezgro Otpora umnogome karakteriše kadrovski kontinuitet sa predhodnim značajnim epizodama studentskog pokreta. Ličnosti eksponirane u studentskim protestima 1992. i 1996/97., u Studentskom parlamentu i mnogim drugim organizacijama studenata, čak i u od javnosti neprimećenom »Studentskom protestu za Kosovo i Metohiju«(20), kasnije se pojavljuju kao kreatori ili ključni aktivisti (tj. čelnici) novog pokreta. Jasno je da »otporaši« najviše baštine od kampanje protiv donošenja represivnog Zakona o univerzitetu, koja je u maju i junu 1998. kulminirala neuspešnim studentskim protestom. Otpor je, na neki način, kumulativ različitih težnji studentskog pokreta u Srbiji devedesetih i kao što kadrovski ne može da se distancira od tekovina studentskih protesta(21), tako ni u ideološkoj ravni ne uspeva da se izdvoji kao radikalni novum u odnosu na politički background »studentskih gibanja«.


»Populizam bez populizma«

Široka osnova pokreta, prostorna razgranatost i šarolikost motivacija brojnih članova Otpora utiču na ideološku heterogenost (možda je bolje reći nehomogenost) i opstajanje međusobno različitih pogleda na svet »pod istom kapom«, pod okriljem minimalnog konsenzusa borbenog antirežimskog aktivizma. No, ta je šarolikost zapravo svedena na samo nekoliko nijansi one vrednosne orijentacije koja se u Srbiji identifikuje sa »moralnom većinom«, a čija avangarda je postao Otpor. Rudimentarne forme ideološke nehomogenosti iscrpljuju se uglavnom na male lokalne različitosti, što bi mogao da ilustruje primer naslova dve relativno slične propagandne publikacije ovog pokreta: u Somboru su aktivisti distribuirali Somborski otpornik, dok je u Beogradu deljen Srpski otporaš.

Antimiloševićevstvo kao jedini jasan i svakome vidljiv stav koji zastupa pokret, zapravo uopšte nije toliko jasno. Na pitanje šta je sadržaj tog antimiloševićevstva, režimska propaganda je spremno odgovarala lepeći Otporu etikete fašista, NATO-plaćenika, terorista, nastavljača Zbora... (RTS, Politika, Borba; naročito izraženo u prvoj polovini 2000. godine), dok je, s druge strane, na stranicama nerežimske štampe izostalo svako kritičko razmatranje ovog pitanja, ako zanemarimo par stidljivih primedbi upućenih iz liberalno-građanskog kružoka (list Republika, npr.) na račun nacionalizma i tradicionalizma mlade »avangarde«. Za razliku od nekadašnjih novih društvenih pokreta kojima »tipično, nedostaje koherentan sistem ideoloških principa i interpretacija sveta iz kojeg bi mogla da se izvede slika poželjnog društvenog uređenja«(22), Otpor daje poseban značaj jednom takvom sistemu na čijoj izgradnji rade njegovi ideolozi okupljeni u »trustu mozgova«, verovatno u saradnji sa savetodavcima iz sveta političkog marketing. Ideološki profil (ili tek pokušaj ideološkog profilisanja) »buntovničkog pokreta« izranja iz nekoliko ključnih dokumenata i izjava Otpora.

Poruke na plakatima i nalepnicama, čije je lepljenje na vidnim mestima postalo osnovna javna aktivnost čitavog pokreta, bile su tek apstraktni izraz ideje Otpora. »živi OTPOR!«, »OTPOR! — jer volim Srbiju« ili »Širi se OTPOR!«, samo su neke od ovih poruka. One propagiraju ideju otpora, odnosno Ideju (ako se dotična prihvati s dovoljno fanatizma). »Istorijska misija koju sa sobom nosi ideja OTPOR!-a osuđena je na uspeh. Ne mogu se vode poterati uzvodno ni točak istorije zaustaviti u svom vekovnom okretanju. Ideja OTPOR!-a pobediće čak i da nijedan originalni ideolog ne bude među živima, slaveći pobedu progresa sa svojim sunarodnicima. To nas uče istorija i tokovi civilizacije, takva je naša sudbina kao slovenskog i civilizovanog naroda«(23), kaže se u Memorandumu, dokumentu u kome je sadržana »otporaška« vizija budućnosti Srbije i koji stoji kao pandan Deklaraciji kojom se izražavaju konkretniji ciljevi Otpora. Pošto je Ideja definisana u formi »pokreta osvešćenih pojedinaca, koji prerasta organizacione oblike kakvi su partije, udruženja ili organizacije«(24), a izrazima »osvešćenost« i »osvešćeni« (gotovo u religijskom smislu) označena ona avangarda u Srbiji koja je, kroz pripadnost Otporu, spremna na borbu i žrtve, jasno je »da svaka šuša ne može da stigne do ideala«(25) i snagom svog ličnog primera inspiriše »pokret hiljada ljudi spremnih da uzmu sudbinu u svoje ruke«(26). Zavodljivost »Ideje« Otpora stoga je ogromna — ko sebe ne bi želeo da smatra za »osvešćenog« pojedinca, čija neuništiva volja i lični primer emancipuju hiljade drugih. Ona baca romantičarsko svetlo na ključni momenat »otporaških« ideologa, a to je reinterpretiranje značaja odnosa između pojedinca i države.

Inicijativa pojedinca, njegova lična motivacija i interesi ostvarivani u okviru slobodnog tržišta koje obuhvata sve oblasti života, stavljaju se u samo središte sistema poželjnih društvenih vrednosti, po uzoru na klasični anglo-saksonski liberalizam. Država, odnosno nacija, je zajednica koju bi svaki građanin trebalo da prihvati kao svoju vrhunsku obavezu, odgovornost ili misiju, a uz to i da je interiorizuje, nastojeći da pažljivo razlikuje politički režim (tzv. »aktuelni«) od apstraktne ideje države, kako bi »njima«, tj. »komunistima na vlasti«, oduzeo patriotizam kao oružje. Na očiglednoj protivrečnosti ova dva koncepta, projektovanoj na operacionalnu ravan delovanja pokreta, temelji se ključna sintagma jednog od ideologa Otpora koja glasi »populizam bez populizma«.

Za »populistički« deo ove koncepcije karakteristična je potreba za propagandno-popularizatorskim iznošenjem celovite spoznaje o društveno-političkoj stvarnosti i perspektivama Srbije među novim aktivistima, ali i u široj javnosti. To je teorijska podloga Ideje, propagandna aktivnost diletanta i samog laika koji »‘budi’ druge laike i čini ih sposobnim za poimanje sveta«(27). Diletantska aktivnost, kakvu je idealizovao preteča nemačkog nacizma Hjuston Stjuart Čemberlen (H. S. Chamberlain), najprisutnija je, kada je Otpor u pitanju, u naporu sastavljanja Memoranduma kao nacrta sveobuhvatnog »otporaškog« pogleda na svet. Osim toga, čitava ikonografija Otpora koja sažima snažnu levičarsku i desničarsku simboliku, praćena zapaljivim parolama o slobodi i suprotstavljanju sistemu, poseduje jak mobilizacijski potencijal usmeren na široke slojeve populacije, pre svega omladinske. Na ovom »populizmu« pliva ideja borbe za državu, ideja rekonstruisanja pocepanog tkiva nacije kroz pobedu nad primordijalnim zlom — S. Miloševićem.

S druge strane, pokušaj »frustriranja« sistema kroz preteranu identifikaciju s njim, u maniru Lajbaha (Laibach)(28), iscrpljuje se ipak samo u ciničnom poigravanju ideologijom sa »postideološke« pozicije »osvešćenih« pojedinaca neoliberalnog svetonazora. Analogno filmu Svemirski vojnici (Starship Troopers) Pola Ferhufena (P. Verhoeven) iz 1997. u kome se suptilno ironiziranje fašističko-sadističkog društvenog sistema gubi pred slikama herojskog spektakla borbe protiv insekata vanzemaljaca, desničarska parodija koju Otpor koristi često biva bukvalno shvaćena od »recipijenata«. Izjava kako je Memorandum, u kome je sadržana »otporaška« vizija budućnosti Srbije, predat SANU na razmatranje, jeste ironičan nastup par excellence (isto važi i za čitavu sadržinu tog dokumenta). Problem je u tome što najveći broj sledbenika i simpatizera Otpora ovo cinično ruganje shvata sasvim ozbiljno i u tome leži problem dodatnog cinizma ideologa pokreta.


Ideologija kao pop-kultura

Ugroženost koju vladajuća koalicija u Srbiji oseća pred političkom opozicijom dodatno je osnažena pojavom nove organizacije-pokreta, posebno kada se ona pokazuje dovoljno veštom u manipulisanju elementima pop-kulturne produkcije zarad uspešnije mobilizacije frustriranih masa (pre svega omladine), i uspešnom u ekspanziji u javnu sferu, odnosno u širenju »Ideje«. Ni srpskom režimu, doduše, nije nedostajalo talenta kada je reč o instrumentalizaciji estrade. Obilato korišćenje ovog osobenog talenta pri promovisanju novog tipa kulture u Srbiji, kulture razapete između neotradicionalizma pravoslavne »duhovnosti« (sa primesama petparačkog okultizma) i »postmodernizma« vašarske pornografije, banalizuje svaku raspravu o ideologiji na vlasti. Ovo svakako nije neka naročita domaća specifičnost, jer »pored ostalih, i Noam Čomski (N. Chomsky) je stalno tvrdio kako je popularna kultura sastavni deo konstruisanja saglasnosti za dominantne zapadne ideologije, a stanje u Srbiji uopšte nije drugačije, već je naprosto znatno eksplicitnije«(29). Manje ili više uspešna estetizacija političkog života je barem implicitno bila jedan od pokazatelja neumoljive fašizacije društva(30) kojoj se nije pružio adekvatan odgovor komplementarnim procesom na umetničkoj sceni. Bez obzira na brojne kontroverze oko turbo-folka i nemogućnost jednoznačne ocene ovog muzičkog pravca, činjenica je da se pesmom Zorice Brunclik »I posle svega, ja volim njega« može omeđiti trenutak eksplicitnog ustoličenja pop-kulture kao »jedine preostale« ideologije. Svejedno, to ni u kom slučaju nije moglo da se identifikuje sa »politizacijom umetnosti« u benjaminovskom smislu. Bitno drugačija od pop-kulturne strategije režima je koncepcija Otpora koji svoju ideologiju, makar i u formi parodije, iznosi u prvi plan a od različitih sadržaja popularne kulture stvara medije te ideologije. Najizrazitiji primer ovoga je organizovanje dočeka »srpske nove godine« 13. januara 2000. na beogradskom Trgu Republike. Bez obzira na nastojanje da to ulično slavlje uzme formu neke vrste političke komemoracije, dominantan utisak ostavio je show-program dodeljivanja nagrade — bronzana stegnuta pesnica — »najotpornijim« među nominovanim pojedincima, institucijama i gradovima. Otpor je na taj način promovisao ideologiju kao još jedan oblik pop-kulture. To je ujedno i najveći domet ovog pokreta na polju kulture jer, čini se, on nema pretenzija na kreiranje nekakvog kontrakulturnog milieua, a pogotovo ne na ozbiljnije posvećivanje aktuelnim problemima kulture i estetike, za razliku od sličnih omladinskih pokreta tokom istorije (recimo mladobosanaca koji su se uoči prvog svetskog rata isticali kao »najaktivnija literarna grupa u borbi protiv akademizma a za moderne pravce u književnosti«(31).

Već je spominjano kako vlast u Srbiji preko svoje propagande ocenjuje Otpor. Ne ostajući samo na verbalnim napadima putem štampe, režim se sa pokretom obračunavao bilo preko manje ili više brutalne policijske represije, bilo preko istog medija uz pomoć koga su »otporaši« postigli najviše uspeha. Plakati Otpora našli su agresivnu konkurenciju u mnogobrojnim i raznovrsnim nepotpisanim plakatima koji su kao najčešći motiv imali simbol pesnice koja steže hrpu američkih dolara, a čije su poruke bile: »OTPOR! — Prodajem, jer volim da izdajem«, »Bakini koljači«, »POTPORa NATO agresiji«, »Madlen Jugend«, i sl. Plakat sa ovom poslednjom porukom, i pored nesuvislosti ideje da vermahtovac sa nakalemljenim obeležjima Otpora treba da simbolizuje »janičarski« odnos omladinskog pokreta prema američkom državnom sekretaru, bio je najprimećeniji, prvenstveno zbog šokiranosti građana količinom prisutne klasične nacističke ikonografije.


Zašto kažeš: »Dositej«, A misliš na Njegoša?

Optužbe za fašizam upućene Otporu (kao na pomenutom plakatu) manjkave su prvenstveno zbog pozicija sa kojih se upućuju, zbog licemerja vladajućih konzervativaca skopčanog s namernim neznanjem. Aluzije na Hitler Jugend nipošto ne stoje jer je za vreme nacizma u Nemačkoj to bila dečja organizacija pod okriljem partije-države, ali pojedine etikete režimskih propagandista mogu da deluju i kao »istinite laži« koje, naravno, promašuju svoj pravi cilj i više govore o onima koji ih upućuju.

Bilo bi, međutim, sasvim nekorektno zanemariti pojedine zbilja izražene desničarske tendencije koje karakterišu proces strukturisanja ideologije Otpora. Lakoća sa kojom pokret prihvata retoriku čije je uporšte u etničkom ekskluzivizmu, nije svojstvena radikalnom i demokratskom diskursu u situaciji jedne višenacionalne zajednice kakva je, još uvek, Srbija. Među zaključcima Kongresa, održanog u februaru 2000., a na kome je Otpor promovisan u »narodni pokret«, našla se i izjava: »Nikakva vlast nije vredna nijedne kapi srpske krvi i to treba da imaju na umu oni koji zagovaraju sukobe i podele u srpskom narodu« — rečenica koje se ne bi zastideli ni oficijelni srpski glasnogovornici ideologije »krvi i tla«. Značajnija tendencija koja se, za razliku od etničkog eksluzivizma čija je prisutnost povremena i gotovo slučajna, ispoljava kroz niz različitih nastupa Otpora jeste kulturni rasizam. Ovom rogobatnom sintagmom mogla bi se označiti glavna misao sledeće besede: »Na prostoru Balkana i Srbije nalazimo dve iskonski suprotstavljene tendencije, dva drveta koja potiču iz potpuno različitih civilizacijskih i istorijskih korena. Prvi koren, koji ćemo nazvati azijatskim, ne zbog kontinenta sa koga originalno potiče, nego zbog mentaliteta otomanskih sultanija i islamskih džamahirija, u Srbiji vuče poreklo od gotovo petovekovne turske okupacije snažno ojačane vladajućom ideologijom nadri-socijalizma«(32). Nastavak ovakvog razmišljanja gubi se, kroz svojevrsni bricolage sa tradicionalističkim i neoliberalističkim šablonima, u spekulacijama o autentičnoj civilizacijskoj osnovi: »Drugi koren, oličen u prosvetiteljskim vizijama Svetog Save i Dositeja Obradovića, dugo je na ovom prostoru potiskivan dominantnim azijatskim korenom. Taj evropejski koren, koji počiva pre svega na inicijativi pojedinca i ličnoj motivaciji kao osnovi društvenog prosperiteta bitno su ojačali naši sunarodnici koji su se u devetnaestom i početkom dvadesetog veka vratili sa studija u Evropi, obnavljajući u voljenoj otadžbini gotovo zatrti evropejski duh. Osnov evropejskog modela je da bogat i zadovoljan pojedinac gradi temelje bogatog i prosperitetnog društva. Sistem vrednosti je u ovom modelu egzaktan, a njegovi zakoni zakoni su lične motivacije i slobodnog tržišta u svim oblastima aktivnog života, kako materijalnog (rad, lično i porodično blagostanje), tako i nematerijalog (ideje, kultura i obrazovanje). Baza ovog društvenog modela počiva, dakle, na ličnoj inicijativi, dok je u središtu sistema društvenih vrednosti pojedinac, sa svojim željama i htenjima, sa svojim manama i strahovima, idejama i delima. Još uvek dominantan, azijatski model pokušava da svim silama u Srbiji zatre ovaj evropejski koren, ali nikakve istorijske šanse za tako nešto na duži rok ne postoje. Zaludni su zato pokušaji da se Srbija pretvori u ostrvo gubavaca izolovano bodljikavom žicom od za režim opasnih ideja i tendencija ostatka sveta. Pokušaj da se ovaj model očuva uspeva privremeno samo u malim i od sveta zaboravljenim društvima, kakvo je Kuba — ali je to nemoguće na raskršću puteva u sred Evrope — u Srbiji«(33).

Ovakve izjave ne samo što potvrđuju uverenje u tezu da kada »jednog dana kultura i njena civilizacija počnu da opadaju — to je, pre svega, zato što su se njeni nosioci udaljili od one idejne osnove iz koje je ta kultura i ponikla, što su izdali onaj filozofski pogled koji je rodio tu kulturu«(34), već se preko njih u bezobzirnom samohvalisanju čitava jedna kultura drugog, onako uzgredno, diskredituje u histeriji univerzalnog krstaškog pohoda na »korene despotizma«; u jednoj narcisoidnoj harangi koja se reflektuje u izjavi kako »Ideja OTPOR!a... sa sobom nosi istorijsku opasnost za svaki režim azijatske sultanije«(35). Čitava »antiazijatska « konstrukcija po svojoj centrističkoj aroganciji može da se meri jedino sa rasističkim ispadima episkopa N. Velimirovića, poput one propovedi iz 1939. u kojoj za Srbe kaže: »Mi smo deca Božja i ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da bude glavni nosilac Hrišćanstva u svetu. Mi smo članovi velike porodice slovenske, koja je kroz mnoge vekove budno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena slabije rase i niže vere ne bi uznemiravala krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju«(36).

Ovakvim tumačenjem »prosvetiteljskih vizija« svetog Save i Dositeja Obradovića, ideolozi Otpora pokazuju ne samo svoju neupućenost u dela tih pisaca, već valjda žele da nakaradnim primerom dodatno potvrde nalaz Frankfurtovaca kako »prosvjetiteljstvo jest totalitarno «(37) i to u maniru koji je već doživeo »poetsku obradu« kroz stihove jednog uticajnog barda: »žrec Evrope s svetoga amvona / huli, pljuje na oltar Azije«(38). Sa ovakvih »teorijskih« pozicija prelaz na praktičnu aktivnost nije nimalo težak. Akcija koju je Otpor izveo 26. februara 2000. ispred tvrđave u Nišu pod nazivom »Istraga poturica« (sic!) imala je za cilj da se građani izjasne »jesu li za azijatsku Srbiju, po ugledu na Tursku, Irak i Liban, koju nam vlast nudi, ili za evropsku demokratsku Srbiju po ugledu na zapadne napredne države, za koju ćemo morati da se izborimo«; na kraju akcije naveden je rezultat »istrage«: »oko 500 ljudi se izjasnilo za Srbiju u Evropi a samo jedna osoba za azijatsku Srbiju«.


Beda neoliberalizma

Svoj neartikulisani pokušaj odbrane od bezmalo nemušte kritike liberalnograđanske publicistike (početkom 2000. godine u listu Republika), »otporaši« zasnivaju na vajkanju kako »maštovito i inteligentno kolažirajući različite žargone i stilove u jedan paraideološki simulakrum, Otpor pravi efikasnu ironijsku distancu prema svakom, pa i ‘nacionalističkom’ ideološkom fundamentalizmu, za koji je tako površno optužen«(39). Međutim, »prosvetiteljski« projekat konstruisan u vizijama Otpora jednostavno demantuje naivnost ove apologije jer i sama ta apologija nastoji da ambiciozno ukaže na pravac menjanja mentaliteta Srba, a recept za to je »napuštanje svih mesijanskih i izbaviteljskih ideologija, uključiv i ovu ‘graždansku’, napuštanje koje studentski pokret Otpor tako sjajno reprezentuje. A ako za simbole ovog svog civilizacijskog prodora postave Čiču ili Apisa, to možemo smatrati samo delom zakasnele istorijske Pravde«(40). Sve to, naravno, izjavljuju u želji da se obračunaju sa ovdašnjom, kolektivizmom zaraženom, »palanačkom kulturnom žabokrečinom«, čime dodatno potvrdjuju Konstantinovićevu ocenu ovakve verzije individualizma: »Suprotan palanačkom kolektivizmu i na prvi pogled njegova čista negacija, on je (iako nađen na liniji ove suprotnosti i ovog pokušaja oslobođenja od duha palanke) njemu srodan i po svome dejstvu njemu čak identičan: kao i apsolutni kolektivizam, individualizam je statički-nekomunikativan«(41). Budući da se ta »otporaška« polemika prezentuje na stranicama izrazito antinacionalistički orijentisanog lista (kakav je Republika), apologetima nije zazorno da se podrugljivo distanciraju od nacionalne ostrašćenosti SANU i Udruženja književnika Srbije (kao što u drugim prilikama, podjednako pragmatično, mogu da se solidarišu sa etno-nacionalističkim stavovima srpske inteligencije čije pripadnike primaju u Savet Otpora), mada je njihova apsolutno primarna meta svaka, pa i najmanja, naznaka levičarskog diskursa. Stoga se ubojni arsenal oštrih sarkastičnih pera koristi za napad na bilo kakvu povezanost sa tekovinama »‘demokratskog socijalizma sa ljudskim licem’, u kojem se svim tim nacionalističkim avetima prošlosti (naime Draži, Ljotiću, Slobodanu Jovanoviću, Dragiši Vasiću, Roždestvu Hristovom, Vaskrsu Gospodnjem, i njima sličnim), znalo pravo i zasluženo mesto — bajbokane, underground provincijskih kafančina i Index Librorum Prohibitorum«(42).

Valja napomenuti da ovaj radikalni antilevičarski stav Otpora, uvijen u plašt kritikovanja kolektivizma, ide dotle da zauzima poziciju jake averzije čak i prema problemima socijalnog staranja i osnovnih radničkih prava, što je već karakteristično za ekstremni vid ideologije neoliberalizma. Tako se u Deklaraciji, dokumentu kojim se izražavaju ciljevi Otpora, ovaj pokret zalaže za »prestruktuiranje privrede, stvaranje uslova za slobodno tržište i neminovnu privatizaciju, kao i otvaranje prema stranom kapitalu uz zakonske garancije koje bi omogućile sigurna ulaganja«(43). O nekim eventualnim garancijama za zaposlene i o regulisanju socijalnih davanja kao merama za ublažavanje posledica velikih strukturnih promena u privredi, nema ni reči, a i kako bi bilo kada se u istoj Deklaraciji, već u sledećem paragrafu koji se odnosi na »socijalnu pravdu«, pod pojmom socijalne pravde podrazumevaju doslovno samo dve stvari — definicija Otpora za sadržinu pojma socijalne pravde priznaje jedino »ravnopravne uslove pri zapošljavanju, kao i redovnu isplatu plata i penzija«(44). Nije sasvim jasno da li se u ideologiji Otpora preduzednička logika »slobodnog« tržišta identifikuje sa ljotićevskim »domaćinskim principom«, ali ekstremni desničarski stavovi se u njenim postavkama susreću sa neoliberalizmom na tlu jedne »konzervativne revolucionarnosti«. Opaska Herberta Markuzea (H. Marcuse) o srodnosti fašizma sa liberalizmom(45) u ovom kontekstu ne deluje kao prazna fraza, pogotovo kada se obrati pažnja na povezanost shvatanja ekonomskih potreba sa militarističkim ethosom ideologa Otpora. Iza hegemonističkog zahteva za vodećom ulogom Srbije na Balkanu, za njenim prerastanjem u regionalnu silu, nalazi se i zaključak prema kome je Srbija »jedno vreme pod svojom neposrednom vojnom kontrolom imala veliki deo teritorije balkanskog poluostrva, ali tu kontrolu nije uspela da zadrži. Zato je vojno prisustvo potrebno u narednom veku zameniti ekonomskim prisustvom i to po principu Balkanskog Komonvelta, zone u kojoj će Srbija svoje ekonomske interese moći da ostvaruje putem regionalne inicijative«(46). Što se tiče željene privredne ekspanzije, ona je strogo povezana sa promovisanjem elitističkog načela: »Pošto je za efikasnu privredu pored radne snage potreban i menadžerski sloj stručnjaka i donosilaca odluka, posebnu pažnju treba obratiti na razvoj takvog sloja«(47). Tom platonovskom težnjom(48) sa natruhama staleškog korporativizma, tlo ekstremnog neoliberalizma se napušta skokom u pravcu ekstremne konzervativne desnice. Postaje jasnije da ona povika čelnih ljudi Otpora u odbranu države, za povratak građana državi i države građanima (kojom se, između ostalog, kritikuje nevladin sektor u Srbiji zbog njegove nezainteresovanosti za metafizički značaj državne zajednice), predstavlja napad na režim najviše zbog toga što je upropastio državu i izazvao štetu »ogromnu, jedino važnu, moralnu: gubitak ugleda vlasti«(49).

Izjava da je Otpor »ideološki i simbolički zamišljen na bazi nacionalne svesti, pojedinačne inicijative i zdravog srpskog inata«(50), još uvek ne objašnjava zašto pojavljivanje simbola pesnice oivičene krugom na plakatima, zastavama i majicama vremenski koincidira sa najavama »marša na Beograd«, koji je, na neki način, i upriličen 9. novembra 1999. (veoma nesrećno izabran datum, s obzirom na istorijske asocijacije). Ipak, takva simbolička manifestovanja sama po sebi ne predstavljaju naginjanje fašizmu, već samo deo jedne opštije tendencije produžavanja ignorantskog, pa čak i benevolentnog odnosa prema fašističkoj tradiciji, a u korist stigmatizacije »pravog zla«, onog crvenog.» Bez radikalne kritike kapitalizma biće nemoguće suočiti se sa pravim razmerama uspona ekstremne desnice i pojavama fašizacije. U Srbiji će takav napor biti naročito težak budući da verbalnu bitku sa globalizacijom na ekonomskom, političkom i kulturnom planu biju najviše bivši komunisti u okvirima suštinski konzervativnih i bezmalo fašistoidnih partija, poput Socijalističke partije Srbije (SPS), koje monopolizuju gotovo čitav prostor levice. Ali, »antikapitalizam SPS je lažan jer je egoističan: to je sloboda i kapitalizam za sebe i svoje, kao što je uostalom i socijalizam SPS lažan jer predstavlja tek autoritarnu jednaku raspodelu bede na ogromnu većinu ostalih«(51).

Uočena je i potencijalna opasnost klizanja iz sfere liberalnih ili neoliberalnih stavova u oblast konzervativne i ekstremne desnice, što donekle demantuje ocenu neoliberalnih krugova na Zapadu koji porast desnog ekstremizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi vide u instrumentalizaciji »nostalgije za sigurnim životom... za vreme komunizma «(52). Trijumfalni sentiment pobednika »hladnog rata« sa sobom donosi i potencijalnu totalitarističku perspektivu jer se u novoj situaciji »desnica smatra oslobođenom ideologije — ideologija, teorija zla, tiče se samo levice. Dobro je postalo ono što prođe ispit nepristrasnog arbitra — tržišta. Tržište i pravednost skoro da su postali sinonimi. Ono dobija ulogu sličnu onoj koju je istorijska misija radničke klase imala u ideologiji komunizma«(53).

Bitno je, stoga, ne zanemarivati dinamičku povezanost imperijalističkog pretendovanja liberalnog kapitalizma da se kroz proces (pre svega ekonomske) globalizacije učvrsti kao sveobuhvatni svetski sistem i učvršćivanja autoritarnog političkog sistema u Srbiji. Tek uz svest da se »moć sprovodi svuda i da joj se na svim nivoima može pružati otpor«(54), moguće je razvijati povezanost među raznorodnim liberterski inspirisanim pokretima na globalnom, internacionalnom nivou, što bi moglo da garantuje uspešno suprotstavljanje svuda rastućoj neofašističkoj pretnji. Neoljotićevstvo tradicionalističke srpske desnice osuđeno je na sudbinu retrogradne političke pojave i marginalnog anahronizma, dok je moderni sinkretizam Narodnog pokreta Otpor reprezentativniji naslednik onih najprodornijih osobina Ljotićevog Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor, pre svega zbog svog oportunog okretanja ultrakonzervativnim trendovima koji su prilagođeni savremenim procesima (kao što se i Zbor napajao najmodernijim doktrinama svoje epohe, gledištima naci-fašizma).

Kao pokret koji je u jednom ključnom trenutku imao najviše potencijala za suprotstavljanje prisutnom procesu fašizacije društva u Srbiji, »u umrtvljenu baruštinu srpskog političkog sistema OTPOR! pada kao masivan kamen izazivajući talase koji se šire u koncentričnim krugovima«(55) i, nažalost, tone u mulj.

Beograd, avgusta 2000.


1 Todor Kuljić, »O fašizmu, desnom ekstremizmu i teorijama o fašizmu krajem 20. veka«, Sociologija, god. XLI (1999), br. 4, str. 444

2 ibid. str. 433

3 »U grudima sadašnjih srbskih vitezova kuca junačko srce naših Svetih ratnika koji su kadri stići i uteći i na strašnom mestu postojati za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. Naši neustrašivi i Bogomblagosloveni vojnici i policajci jesu istinski potomci Obilića i drugih srbskih vitezova ‘koji žive doklen sunca grije’«. Cit. pr. »Ne pobeđuje broj već – soj!«, u Intervjui predsednika Nebojše M. Krstića, URL: http://www.angelfire.com/ns/obraz/aktivnosti/intervjui.html (web-stranica posećena 25. VII 2000.)

4 »Naspram ‘dobrote filistejaca’, ‘okrutnost’ je tako romantična!«. Cit. pr. Dragoslav Bokan, Ognjeni ljiljani. Prilozi iz istorije bogotražiteljske Imaginacije, Studentski kulturni centar, Beograd, 1998, str. 162

5 Za akademika V. Krestića, »‘obezglavljivanje Srba nije rezultat slučaja, već deo dobro smišljene akcije koja traje i danas’, jer je na sceni ‘mondijalistički pokret’ čiji predstavnici ‘danas neometano vršljaju srpskim nacionalnim prostorom omalovažavajući sve što je srpsko, a posledica je ‘obezglavljivanje nacije stvaranjem destrukcije u društvu’«. Cit. pr. Olivera Milosavljević, »Od Memoranduma do ‘kolektivne’ odgovornosti«, u: Srpska elita, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2000, str. 24

6 »Savremena žena je beskompromisni karijerista kojoj ‘ne pada na pamet da čitav život provede u kuhinji i postane inkubator za rađanje dece’. Lišena ženskih vrlina i svojstava koje se stiču samo kroz hrišćansko patrijarhalno vaspitanje, takva žena se odriče svog Božijeg zadatka, čijim se ispunjavanjem jedino može i potvrditi kao žena«. Cit. pr. Svetislav Pušonjić, »Antisrpski progres«, Nova Iskra, god. VIII (2000), br. 61, str. 17

7 »U Srbiji nema značajne navale evroazijskih imigranata, ali postojeće manjine, a pre svega šiptari, cigani i muslimani, stvaraju sasvim dovoljno problema. Šiptarski mafijaši i teroristi, uz pomoć jevrejskog kapitala i medija... vrše sve otvoreniji teror na Kosovu i Metohiji i prete da ga potpuno otuđe od Srbije. Ciganski mafijaši, dileri, podvodači i šverceri sve više i slobodnije haraju po Srbiji i zgrću bogatstvo na narodnoj muci«. Cit. pr. »Skinhedsi marširaju ka pobedi!«, Srbska akcija, god. I (1998), br. 1, str. 7

8 »Velika i favorizovana priča o demokratiji odlazi u oblast utopija i velikih laži, a prećutana i prognana (i kako su je nazivali, utopijska ili nazadnjačka) ideja o staleškoj monarhiji pojavljuje se kao naša realna potreba, čak nužnost i spas«. Cit. pr. »Čekajući demokratiju ili novi totalitarizam«, Nova Iskra, god. VII (1999), br. 58, str. 3

9 »...Moramo početi da vaspitavamo sam narod u nacionalnom duhu. Zato su nam danas toliko neophodni dobri učitelji i dobri sveštenici koji će moći da pokrenu preobražaj nacionalne svijesti i tako osiguraju naš duhovni opstanak«. Cit. pr. Mirko Zurovac, »Šta nam se stvarno dogodilo ili ‘Proizvodnja laži’ u službi militarnog imperijalizma«, u: Jagnje Božije i zvijer iz bezdana. Filosofija rata, (ur: Radoš Mladenović i Jovan Ćulibrk), Svetigora, Cetinje, 1996, str. 85

10 »Sve srpske političke stranke kao naslednici pogubnog trojstva evropske misli (individualizam, materijalizam, ateizam) koje je rodilo Francusku buržoasku revoluciju i sve naredne antihrišćanske evropske revolucije, stoje u suprotnosti sa srpskom organskom mišlju, koja ispoveda upravo obrnuti sistem vrednosti: nadređenost zajednice (državne, nacionalne, porodične) u odnosu na jedinku, duhovne vrednosti iznad materijalnih, pravoslavno hrišćanstvo, domaćinski princip: Bog – Domaćin u vaseljeni, Kralj – Domaćin u državi, otac porodice – domaćin u kući...«. Cit. pr. Boško Obradović, »Demokratska laž i svetlo istine«, Nova Iskra, god. VII (1999), br. 58, str. 14

11 Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Nolit, Beograd, 1991, str. 366

12 Prim. V. M.

13 Tatjana Rosić, »U ogledalu glamura«, u: žene, slike, izmišljaji, (ur: Branka Arsić), Centar za ženske studije, Beograd, 2000, str. 222

14 Interesantno je spomenuti da ovaj isti klirik, koji se tokom osamdesetih bavio jugoslovenskom alternativnom umetničkom scenom a poslednjih godina promoviše ideju o povezivanju popularne umetnosti i crkvene ideologije, tvrdi kako »pop-kultura u samoj suštini sadrži antipravoslavni naboj«. Cit. pr. Jerođakon Jovan (Ćulibrk), »Ne-zaobilazne strategije«, u: Jagnje Božije i zvijer iz bezdana..., str. 122

15 Slavoj Žižek, »NATO as the left hand of God?«, Bastard, global edition (1999), str. 42

16 Za ovu tendenciju je, osim sveprisutne rehabilitacije »Ravnogorskog pokreta« i četništva, karakteristična i normalizacija fašizma, izražena kroz stavove poput onog prema kome »kao političar, kao mislilac, Dimitrije Ljotić nesumnjivo predstavlja jednu mnogo složeniju ličnost, sasvim drugačiju od načina na koji je ona prikazivana u zvaničnoj komunističkoj, jugoslovenskoj istoriografiji«. Cit. pr. »Internet intervju iz 1996. godine predsednika DSS Vojislava Koštunice«, URL: http://www.dss.org.yu/arhiva/intervju96.html (web-stranica posećena 25. VII 2000)

17 Vladimir Ribić, »Studentski protest 1996/97. Između političke heterogenosti i strateškog konsenzusa «, u: O studentima i drugim demonima, (ur. Gordana Gorunović i Ildiko Erdei), Filozofski fakultet, Beograd, 1997, str. 6

18 Miroljub Vasić, Revolucionarni omladinski pokret u Jugoslaviji 1929–1941. godine, Narodna knjiga i Institut za savremenu istoriju, Beograd,1977, str. 31

19 Claus Offe, »Novi društveni pokreti – izazov granicama institucionalne politike«, u: Obnova utopijskih energija, (ur. Vukašin Pavlović), IIC SSO Srbije i CID PK SSO Jugoslavije, Beograd, 1987, str. 134

20 Kampanja koja se tokom aprila 1998. vodila u Beogradu kao podrška protestu srpskih studenata u Prištini protiv ulaska studenata Albanaca u zgrade Univerziteta, na osnovu sporazuma tzv. Grupe 3+3

21 Što je i razumljivo, jer bez ljudi sa donekle proverenim organizatorskim sposobnostima i izvesnim vezama u velikim, vladama bliskim fondacijama pojedinih zapadnih zemalja (posebno SAD), iz kojih se Otpor najviše i finansira, pokret ne bi doživeo tako uspešnu ekspanziju i dosegao aktuelni politički značaj.22 Offe, »Novi društveni pokreti...«, str. 134

23 »Memorandum«, URL: http://www.otpor.com (web-stranica posećena 25. VII 2000.)

24 ibid.

25 Dimitrije Ljotić, Zakoni života, Iskra, München, 1963, str. 59

26 »Memorandum«

27 Aleksandar Molnar, »Houston Stewart Chamberlain: počeci rasnog svetonazora«, Theoria, god. XXXIX (1996), br. 3, str. 48

28 Decembra 1999. najavljivano je stvaranje studentske države Otpor sa vladom, carinama, tipskim formularom za ausvajs, itd.

29 Alexei Monroe, »Balkan Hardcore. Pop culture and paramilitarism «, Central Europe Review, god. 2 (2000), br. 24, URL: http://www.ce-review.org/00/24/monroe24.html (web stranica posećena 18. VIII 2000.)

30 v. Walter Benjamin, »Umjetničko djelo u doba svoje tehničke reproduktivnosti «, u: Uz kritiku sile: eseji, Studentski centar Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 1971.

31 Vladimir Dedijer, Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966, str. 293

32 »Memorandum«

33 ibid.

34 Ljotić, Zakoni života, str. 18

35 »Memorandum« Uzgred budi rečeno, česta upotreba izraza »sultanija« očito se zasniva na previđanju činjenice da je ta reč u različitoj literaturi označavala bilo suprugu sultana, bilo sultanovu kćer i da se nikada nije koristila da označi sultanistički oblik vlasti ili zemlju čiji vladar ima titulu sultana, odnosno sultanat.

36 Nikolaj Velimirović, »Vidovdanski govor – održan na 550.Vidovdan u manastiru Ravanici«, u: San o slovenskoj religiji: odabrane misli i besede, Slobodna knjiga, Beograd, 1996, str. 40

37 Max Horkheimer i Theodor Adorno, Dijalektika prosvjetiteljstva. Filozofijski fragmenti, Veselin Masleša, Sarajevo, 1974, str. 20

38 Petar II Petrović Njegoš, Gorski vijenac, Rad, Beograd, 1987, str. 67

39 Ivan Janković i Borislav Ristić, »Kome smeta Otpor?«, Republika, god. XII (2000), br. 234, str. 46

40 ibid.

41 Konstantinović, Filosofija palanke, str. 62

42 Janković i Ristić, »Kome smeta Otpor?«, str. 46

43 »Deklaracija OTPORA za budućnost Srbije «, u: Srpski otporaš, (pamflet), oktobar 1999.

44 ibid.

45 v. Herbert Marcuse, »Der Kampf gegen den Liberalismus in der totalitären Staatsauffassung «, u: Faschismus und Kapitalismus. Theorien über die sozialen Ursprünge und die Funktion des Faschismus, Europäische Verlangsanstalt, Frankfurt, 1967.

46 »Memorandum«

47 ibid.

48 Implicitno referisanje na Platona u svrhu neoliberalne teodiceje odnosno sociodiceje, kao jedan opštiji trend, komentariše se u: Pjer Burdije, Signalna svetla. Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999, str. 48

49 Dimitrije Ljotić, »Stvarna i potpuna vlast«, u: Dimitrije V. Ljotić – videlo u tami, (ur: živorad Milenković), Iskra, München, 1976, str. 70

50 »Memorandum«

51 Mira Bogdanović, »Levica u Evropi: smisao i perspektive s osvrtom na Srbiju «, Nova srpska politička misao, god. V (1998), br. 1, str. 15

52 Cas Mudde, »The New Roots of Extremism«, Transitions, god. 5 (1998), br. 7, str. 45 53 Bogdanović, »Levica u Evropi... «, str. 7

54 Howard J. Erlich, »How to Get from Here to There: Building Revolutionary Transfer Culture«, u: Reinventing anarchy, again, (ed: Howard J. Erlich), AK Press, San Francisco & Edinburgh, 1996, str. 349

55 »Memorandum«


Post scriptum

Nemamo dovoljno podataka
za stav o Otporu,
ali nam je njihov nastup na MTV
delovao neukusno.
Laibach

Sapunska opera je naizgled završena…

Mesec dana posle iznošenja zabrinutih, gore predočenih nalaza i ocena, održani su izbori za Saveznu skupštinu i predsednika savezne države koji su doveli do krupnih događaja (»buldožer-revolucija« od 5. oktobra) čija je kruna silazak S. Miloševića sa vlasti. Epohalni diskontinuitet u političkom životu Srbije (praćen očekivanim »prvoboračkim« grabežom oko političkih sinekura, u kojem je udela uzeo i Otpor) ostavio je, ipak, mnoge stare aktere nedirnutim. Ključni akter, nekada neprikosnoveni Slobodan Milošević, nestao je sa scene, ostavljajući upražnjeno mesto univerzalnog neprijatelja protiv koga se Otpor borio. Bez obzira na ambicije čelnika-ideologa nekoć buntovne organizacije ka dobijanju jačih pozicija u kreiranju kulturne politike i formiranju okvira za promovisanje »novih« društvenih vrednosti, uskraćena za političku figuru koja je predstavljala njen nepatvoreni raison d’ être, »ideja« Otpora ostala je bez budućnosti. Simbolični čin dodeljivanja godišnjeg MTV priznanja »Free your mind« predstavnicima Narodnog pokreta Otpor (novembra 2000.) na račun zalaganja za slobodu mišljenja i poštovanje ljudskih prava, obeležio je, na farsičan način, kraj jedne duže epizode u studentskom pokretu i političkom organizovanju u Srbiji.

Ono sa čime se tek treba suočiti jesu posledice nepromišljenog smera artikulacije srpske političke alternative i brojni ćorsokaci iskrsli pred pokušajima afirmisanja racionalnog antifašizma, nastali zahvaljujući trijumfu paraideološkog simulakruma neoliberalizma praćenog jurišnim odredima duha palanke.