Samo da se osvrnem na to što se govori o propusnoj moći kanala i broju naučnika.
Problem koji se ističe u vezi broja naučnika i količine problema za istraživanje je blisko povezan sa pojmom tehnološke singularnosti (što je zauzvrat povezano sa transhumanizmom).
Naime, tehnološka singularnost podrazumeva trenutak kada tehnološki (a i naučni) razvitak dostiže takav tempo da ljudska kognicija (kakva je sada) ne može više da ga prati ni na najopštijoj skali.
(takvo nešto se nazire već sada u činjenici da se naučnici uglavnom okreću jednoj relativno uskoj oblasti, čak jednom posebnom problemu, u okviru sopstvene discipline i na njoj rade praktično čitave svoje karijere/života; razlog tome je da čovek jednostavno nije u stanju da dovoljno temeljno i detaljno prati dešavanja u široj oblasti čak i neke posebne naučne discipline; ovo ipak ne dovodi više do specijalizacije i izolovanosti nauka, već do interdisciplinarnosti i diferencijaciji ne na nivou "klasičnih" nauka, već na nivou problema, fenomena i metodoloških pristupa).
U trenutku dostizanja singularnosti pa nadalje, tehnološki razvitak na sebe preuzima(ju) neki artificijelan(ni) entitet(i) sa daleko većim propusnim kapacitetom kanala, nego što to ima sadašnji kognitivni sistem čoveka (naglašavam "sadašnji"). Ono u čemu se razlikuju Halov tekst (i Lemove ideje iz Summa Technologiae) i ideje teoretičara singularnosti je priroda tog veštačkog entiteta (tačnije, moje interpretacije onoga što oni misle o tome).
Kod druga Hala, odnosno druga Lema, to je naprosto nekakav kibernetički regulator, neka crna kutija koja ima odeđeni cilj i koja putem povratne sprege taj cilj ostvaruje. (uh, mislio sam da će biti kratak komentar, ali tek sad vidim da ću morati da odužim priču).
Problem sa kibernetikom kao konceptualnim aparatom za apstraktan opis prirode je taj što je ekstremno strukturalistički (bitno je zargraničiti teoriju informacija i kibernetiku, jer se često zajedno pojavljuju ali ipak nisu u logičkom smislu povezane). Nevolja sa time je što takav pristup i način razmišljanja o problemu često vodi u ćorsokak, iako je na prvi pogled veoma primamljiv. Pokušajte npr. da opišete nebesku mehaniku nekakvim strukturalističkim (kibernetičkim) modelom i vrlo lako ćete doći do ideje da u nebeskim objektima postoje nekakvi regulatori (pokretački duhovi) koji znaju da izračunavaju putanje i prema tome upravljaju tim objektima.
U većini nauka takav pristup je odavno (spontano) napušten. U kognitivnim naukama to tek treba da bude učinjeno. Problem je verovatno taj da je paradigma digitalnog računara toliko primamljiva za opis kognicije (kao i drugih funkcionalnih delova nervnog sistema), a računare je najlakše opisati kibernetičkim modelima.
Kibernetika je neprikladna jer jednostavno investira znanje u sistem. Koliko god da je neka kibernetička struktura precizno opisana uvek ostaju neke crne kutije koje volšebno "znaju" kako da nešto urade. A to ništa ne objašnjava. Ništa, nijedan objekat, entitet, u univerzumu ne zna apsolutno ništa ni o sebi ni o svojoj okolini. To je nevolja u onom primeru sa mehanikom, a da bi stvar bila jasnija evo jednog konkretnog i savremenijeg primera iz psiholingvistike.
Radi se modelima o obradi morfologije i njenoj reprezentaciji u mentalnom leksikonu.
Pošto je sredinom sedamdesetih pokazano da model integralnih jedinica (model po kome je svaka morfološki složena reč u leksikonu predstavljena kao integralna, zasebna jedinica) ne može da objasni nekoliko bitnih empirijskih nalaza, prelazi se na model dekompozicije, gde se pretopstavlja postojanje dva domena leksikona - jedan u kome su uskladištene reči bez afiksa (dodaci koji određuju gramatički i semantički status reči: prefiksi, infiksi i sufiksi) i osnovne reči sa afiksima i drugi u kome su uskladišteni samo afiksi. Devedesetih, dominatan postaje dual-route model koji kombinuje m. integralnih sa m. dekompozicije i koji vrlo lepo opisuje eksperimentalne fenomene.
Ovakvo objašnjenje podrazumeva da reč u procesu prepoznavanja biva prvo dekomponovana na osnovu i afiks/afikse (osim ako se ne radi o visoko frekvetnoj reči, u kom slučaju se reč ne dekomponuje već se tretira kao u modelu integralnih jedinica, u tome je suština dual-route modela). Nakon toga se vrši redna pretraga leksikona sa osnovama i redna pretraga leksikona sa afiksima. Ukoliko su pretrage uspešne vrši se i tzv. postleksička evaluacija kojom se određuje da li je reč validna (npr. reč "mlekim" nije validna iako postoji i osnova "mlek" i sufiks "im").
Problem sa ovim je što je ovde investirano ogromno znanje u sistem koji ne može da zna bilo šta (kao što sam rekao, nijedan prirodni sistem ne može imati nikakvo znanje, osim ako se ne bavimo metafizikom, a ne bavimo se).
Prvi problem je kod dekompozicije. Podsistem koji to radi misteriozno zna kako da dekomponuje svaku reč. Dakle on mora biti nekakav gramatički-sveznajući homunkulus. Slično važi i za postleksičku evaluaciju - taj podsistem mora da ima sličnu sposobnost jer zna koje reči zaista postoje a koje ne. Ovo može da se donekle objasni iskustvenim učenjem (deca često produkuju reči koje se sastoje od postojeće osnove i sufiksa i koje su čak gramatički ispravne, kao "čoveci" npr, ali koje nisu validne). Iako moguće, ovakvo objašnjenje verovatno nije tačno jer se radi o nagomilavanju znanja o svetu u sistem i nagomilavanju ad hok hipoteza.
Koliko god da se ovakav model strukturalno usloži uvek ostaju crne kutije koje neobjašnjivo znaju kako da nešto urade.
O ovome bi moglo satima da se raspravlja, no da ne dužim i da samo pojasnim zašto sam rekao da treba razdvajati kibernetiku i teoriju informacija. U zadnjih nekoliko godina nastala je teorija obrade morfologije koja se uopšte ne oslanja na strukturu kognitivnog sistema (koja svakako postoji, ali se njome ne objašnjava funkcionisanje i to je ono što je bitno, iz ovoga se vidi i da su strukturalistička objašnjenja cirkularna - samom strukturom nekog sistema se objašnjava funkcionisanje i razlog postojanja te strukture). Umesto toga, jedini parametar koji je relevantan za obradu morfologije je frekvencija (iliti količina informacija) morefeme i entropija (prosečna količina informacije koju sistem emituje) sistema. Inače, ovom teorijom se u eksperimentima dobija koeficijent determinacije (učite statistiku!) ~ 0,98 i više, možda čak i 1, što znači da teorija apsolutno savršeno predviđa vreme reakcije na određenu reč! Ovakva preciznost je impozanta u bilo kojoj nauci, a da ne govorim u kognitivnim naukama koje se bave tako kompleksim sistemom kakav je kognitivni.
Da se vratim glavnoj temi.
Stvar je u tome što veštačka intelignecija koja bi preuzela šou posle singularnosti ne može biti jednostavan kibernetički regulator, kao što to nije ni biološki nervni sistem, barem ne onaj viših primata. Ono što je još bitnije, a što se u tekstu zanemaruje, je da takav tehnološki nivo više ne mora uključivati ljude (biološke organizme) u proces proizvodnje. Sama ta činjenica u potpunosti negira kapitalizam (tim više što ne vidim ni jedan razlog da takav um ima bilo kakvog obzira prema kapitalisti, jednostavno, ne postoji ni logički razlog za održavanje kapitalizma, a ni interes "mašine" da takvo stanje održava).
Pored toga zanemaruje se i mogućnost da sama ljudska bića u situaciji singularnosti neće više biti ovo što su sad - pokretna gomilica ugljenika, kiseonika, azota i vodonika sa svojim profanim potrebama. Radi se, pogađate, o ideji transhumanizma.
Neće te super-inteligencije (pojam "intelignecije" treba uzimati vrlo uslovno, to je priča za sebe...) biti nešto što je, eto, palo sa neba i što nema nikakve veze sa ljudskim društvom, ljudskim stremljenjima itd. Kao što su i sadašnji računari deo ljudske evolucije, i njen nastavak vanbiološkim putem (računar nije nekakav objekat nezavisan od ljudske kognicije, već njen produžetak, dodatak, koji se od ostatka mozga razlikuje u toj trivijalnosti što se nalazi van fizičkog tela; isto kao što je to i knjiga, recimo, dakle ono što bi se u vigotskijanskoj terminologiji označilo socio-kulturnim potpornim oruđem). Ti "veštački" umovi su jednostavno nova etapa u evoluciji organizama na Zemlji. I kao što ni čovek ne predstavlja prostu, vulgarnu negaciju majmuna, već dijalektičku nadgradnju, isto važi i za odnos onoga što je trenutno označeno kao "ljudsko biće", a što je nekada bilo majmun, i onoga što će biti taj "veštački" entitet a nekada je bilo ljudsko biće.
Ono što dakle hoću da kažem - jedino što je u čitavoj priči veštačko jeste pravljenje nekakve distinkcije između "čoveka", "ljudskog društva", nasuprot kome se postavlja kibernetički regulator/opšta veštačka inteligencija i sl. Takva podela je besmislena i u suštini primitivistička, jer postulira postojanje nekakve statične ljudske pra-suštine, "ljudskosti" (a primitivizam se upravo na tome zasniva), kojoj se suprotstvalja progres koji tu imaginarnu suštinu uništava (a koji je valjda pao sa Marsa, a ne ostvaruju ga sami ti ljudi koji su nekada u mitskom nevinom dobu prevareni pa su izneverili svoju svetu esenciju).
Eto, toliko. Ne znam da li sam i koliko bio jasan, pa možemo diskusiju i nastaviti, što je uvek poželjno.
P.S. Hteo bih samo da se ogradim od ideja i fantazija koje razvijaju osobe koje se bave singularnošću i transhumanizmom. Tu ima gomila besmislica i nepotrebnih "trčanja pred rudu", iznošenja vrednosnih sudova vezanih za sadašnjeg čoveka itd. No, sve je to posledica autoritarnog i kapitalizmom prožetog pogleda na svet. Kako bi jedan sovjetski paleontolog rekao: "... i eto, to vam je ta buržoaska biologija."
|
Članci
![[hide]](javascript:icntoggle('mod-mnu_application_menu','mo.png');)
