Biografija Buenventure Durrutija
Smanjiti na nekoliko stotina reči životnu priču skoro mitske ličnosti nije lak zadatak. Bez preterivanja se može reći da je Buenaventura Durruti svojom ličnošću simbolizovao hrabru borbu radnika i seljaka u svojoj zemlji, i preciznije od toga simbolizuje duh španskog anarhizma.
Rođen je 14. Jula 1896. u Leonu, gradu u srednjoj španiji, kao sin železničara. Sa 14 godina napušta školu da bi postao šegrt u železnici. Kao i njegov otac, pridružio se socijalističkom sindikatu UGT. Aktivno je učestvovao u štrajku avgusta 1917, do koga je došlo pošto je vlada izneverila dogovor između sindikata i posldavaca. Uskoro je to postao generalni štrajk u celoj oblasti. Vlada je dovela vojsku i za tri dana štrajkači su bili rastureni. Trupe su se ponašale ekstremno brutalno ubivši 70 i ranivši 500 radnika. 2000 štrajkača je zatvoreno.
Duruti je uspeo da pobegne u Francusku, gde je došao u kontakt sa anarhistima u egzilu i čiji ga je uticaj naveo da se po svom povratku u zemlju januara 1919. pridruži anarhističkom sindikatu CNT. Pridružio se borbi protiv diktatorskih poslodavaca u asturijskim rudnicima i prvi put je uhapšen u martu 1919. Uspeo je da pobegne i sledećih petnaest godina baca se na aktivnosti u CNT-u i anarhističkom pokretu.
Tih godina bio je uključen u nekoliko štrajkova i bio primoran u izgnanstvo. Nesvesno španske vlasti su “izvozile” buntovništvo, pošto su se Duruti i njegov bliski prijatelj Francisko Askaso rado uključivali u borbu za slobodu gde god da su se nalazili; i u Evropi i u Latinskoj Americi.
Španska monarhija je pala 1931. i Durruti se preselio u Barselonu; zajedno sa svojom prijateljicom Emilijanom, nosećom sa njihovom ćerkom Kolet. Pridružio se Iberjijskoj anarhističkoj federaciji (FAI) isključivo anarhističkoj organizaciji, i zajedno sa drugim aktivistima oformio grupu “Nosotros”. Oni su bili radikalna tendencija unutar CNT-a koja nije gajila iluzije prema nedavno proglašenoj Republici, insistirajući da je trenutak bio zreo za nastavak porgresa prema socijalnoj revoluciji.
Sa izbornom pobedom liberalnog/reformističkog Narodnog fronta u februaru 1936, levica i desnica su se kretali u smeru sukoba, koji je ubrzo ininciran Frankovom vojnom pobunom 19. jula 1936. CNT i FAI su se hrabro, organizovano i masovno suprotstavili vojsci.
Oni su pobedili u većem delu Španije uprkos fašističkoj superiornosti u oružju i resursima. Anarhistički doprinos je bio odlučujući u otporu fašistima širom zemlje, a u Kataloniji su ih sami porazili. Duruti je bio jedan od najhrabrijih boraca u toj bitci. Tada je život izgubio Francisko Askaso.
24. jula, iz Barselone gde je anarhistički cilj radničke kontrole, direktne demokratije i slobode počinjao da postaje stvarnost, Duruti je pošao ka Saragosi, koju su okupirali fašisti. Kroz teške bitke ova radnička milicija, bez oficira i drugih zamki oružanih jedinica, napredovala je i spasila aragonski front u borbi protiv mnogo bolje opremljenih regularnih trupa.
Uporedo sa ovim, anarhističke snage su podržavale socijalnu transformaciju koja je značila ustanovljavanje zemljoradničkih kolektiva u Aragonu, uznemiravajući na taj način autoritarce komunističkih i socijialističkih partija, prema kojima se rat nije mogao dobiti uporedo sa revolucijom. Sa ratom ili bez njega ovim nesuđenim vladarima stvarna radnička demokratija se nikada ne bi svidela.
Posle oslobođenja Aragona Duruti je dao intervju Pjeru van Pasenu iz Toronto Star-a. “Za nas”, rekao je Duruti, “ovo je pitanje razbijanja fašizma jednom za svagda. Da, i uprkos vladi. Nijedna vlada na svetu ne bori se protiv fašizma do smrti.
Kada buržoazija vidi kako joj moć klizi iz ruku ona pribegava fašizmu da bi se održala. Liberalna vlada Španije mogla je odavno završiti sa fašističkim elementima. Umesto toga ona je pristala na kompromis i dangubila. Čak i sad, u ovom trenutku postoje ljudi u vladi koji žele da blago postupaju sa pobunjenicima.”
I ovde se Duruti nasmejao “I nikad se ne zna, sadašnjoj vladi mogu trebati te pobunjeničke snage da uguši radnički pokret...”
“Mi znamo šta hoćemo. Nama ništa ne znači što negde u svetu postoji Sovjetski Savez, radi čijeg su mira radnici Nemačke i Kine žrtvovani fašistima od strane Staljina. Mi hoćemo revoluciju ovde u Španiji, sada, a ne možda posle sledećeg evropskog rata.”
“Mi zadajemo Hitleru i Musoliniju mnogo više briga sa našom revolucijom nego cela ruska Crvena armija. Mi postajemo primer za nemačku i italijansku radničku klasi kako da postupa sa fašizmom.”
Ali, ubacio se van Pasen, čak i ako pobedite “sedećete na gomili ruševina”. Duruti je odgovorio: “Mi smo oduvek živeli u straćarama sa rupama u zidovima. Mi ćemo znati kako da se privremeno priviknemo. Jer, ne smete zaboraviti, mi znamo i kako da gradimo. Mi radnici smo sagradili te palate i gradove, ovde u Španiji i u Americi i svugde. Mi, radnici, možemo sagraditi druge, bolje umesto njih! Mi se uopšte ne plašimo ruševina. Mi ćemo naslediti zemlju u to nema sumnje. Buržoazija može podići u vazduh i uništiti svoj svet pre nego što napusti pozornicu istorije. Mi nosimo novi svet, ovde, u svojim srcima. Taj svet raste ovog trenutka.”
Duruti je oličavao osećanja i želje radnika sa oružjem, bivajući čudan “poglavica” čija je glavna privilegija bila da se bori u prvoj liniji i čiji je jedini čin bio poštovanje onih koji su bili jednaki sa njim. Njegov odvažni život se završio u novembru iste godine. 15. je Duruti stigao sa 1800 ljudi da pojača odbranu Madrida, gde su odmah otišli na najteži deo fronta i 19. ga je pogodio metak. Umro je u zoru 20, a sahranjen je dva dana kasnije na groblju "Montjuic" u Barseloni u prisustvu 500.000 ljudi koji su nosili crnocrvene zastave anarhizma. To je bila najveća pogrebna povorka ikad viđena u Barseloni.
On je bio čovek koji se borio za svoj sindikat i anarhističke ideale, koji nikad nije tražio nikakve posebne privilegije za sebe, koji je delovao jednako koliko je čitao ili mislio, koji je voleo, sanjao i bio odlučan da napusti ovaj svet kao bolji nego što je bio kada je došao na njega.
Džo King
|
Članci
![[hide]](javascript:icntoggle('mod-mnu_application_menu','mo.png');)
